Zagonetka revolucije

„Godina koja se polako završava, u kojoj se obeležava sto godina od završetka prvog svetskog rata, uokvirena je, s jedne strane godinom kad se obleležavala stogodišnjica sovjetske revolucije i godinom kada će se obeležavati sto godina od revolucije u Nemačkoj, ali i sto godina od ubistva Roze Luksemburg. Roza Luksemburg je i dalje inspiracija na pobunu, u dobu gde je pobuna, protiv svega što je nečovečno , nasilno i izrabljivački, nevidljiva. Ona nam i dalje postavlja pitanje: gde je pobuna, da li je moguća? Zato se predstavi sreću četiri revolucionara: Ulrike Majnhof, pripadnice Frakcije crvenih brigade, Kamila Sienfuegosa, Kastrovog saborca, Fanji Kaplan, atentatorke na Lenjina i „Crvene Roze“- Roze Luksemburg koja je pričala sa pticama“, objašnjavaju u Dah teatru.

Susret ovih likova dešava se u stanovima koji služe kao revolucionarne ćelije, u zatvorskim ćelijama, ali i u pozorištu tokom probe. To je razlog zbog kog u Dah teatru smatraju da je Prostor „Parobroda“, uz minimalne scenografske intervencije, idealan da „pozove publiku na kretanje kroz te ćelije, gde će moći da da se opredele za onu revoluciju u koju oni sami veruju ili da se ne opredele u opšte…“

„Gledaoci više nisu samo „nevini“ posmatrači ili konzumenti pozorišnog čina već su i potencijalni saučesnici. Oni biraju ili su izabrani da učestvuju u radu pojedinih ćelija. Ova četiri revolucionara se u predstavi šetaju kroz vreme i pričaju jedni sa drugima, ali i sa nama ‘sa one strane’. Pokušavamo da otkrijemo šta nam poručuju, u svetu harmsovskog apsurda, kojem je u podtekstu posvećena ova predstava, a gde je sve moguće i ništa nije moguće, gde ljudi nestaju, gde se pijano nazdravlja revolucijama i pevaju hitovi Ledi Gage i Boni Em, gde se tela ubijenih revolucionara bacaju u kanal, spaljuju, nestaju u okeanu, gde povremeno prosijavaju svetle duše koje nas i pozivaju nas na uznemiravanje, na borbu za smisao van nametnutog matriksa“, naglašavaju u Dah Tetaru koji je 1991. osnovan kao nezavisna profesionalna pozorišna trupa.