Zagreb i Beograd imaju šarm, Sarajevo je posebno: Jadranka Matković deo slavne generacije glumaca svedoči o kulturnoj povesti

Naime, kako piše Večernji list, pozorišna, filmska i televizijska glumica, deo slavne generacije i učesnica velikih pozorišnih promena, oporavila se od šoka deložacije iz stana, živi u domu za penzionere i lucidan je svedok hrvatske kulturne povesti u posljednjih pola stoleća.

Zato je novinar Večernjeg lista iskoristio priliku u popio kafu sa glumicim u Caffe baru Zug. Inspiracija za ovaj intervju bio je isto intervju ali sa kolegom u penziji Dankom Ljuštinom, nedavno objavljenim u Ekranu. Podsetio ju je, kaže, na tri projekta na kojima je radila s njim, na istorijsku „Vještica iz Grčke“, predstavu „Odiseja i sinovi“ Vita Taufera, koja je ovenčana lovorovim vencem na MESS-u u Sarajevu, i „Volpone“ ​​Bena Džonsona, koji je na Splitskom letu u Trogiru postavio Božidar Violić davne 1977. godine.

– Danko je igrao evnuha Kastronea i pevao kao slavuj. Mogao je da bude fenomenalan operski pevač da je hteo. „Volpone” je bila prava elizabetinska komedija, jako smo se zabavili – priseća se.

Navikla se na život u domu penzionera u koji se doselila pre nekoliko godina i danas konačno uživa u zasluženoj penziji.

– Skratila sam krug kretanja, ujutru pijem kafu u Cugu, a imamo i mašinu u domu, tako da ne propuštam kafu. Šetam gradom, svratim do Ribnjaka, mogu da idem gde hoću, u domu je dramska sekcija, italijanski jezik, hor, muving. Pratim malo drame, možda se i umešam – smeje se.

Žali samo što nema onlajn radionica jer bi penzionerima bilo korisno da savladaju kurs kompjuterske pismenosti. U domu se održavaju i pozorišne večeri, nedavno im je gost bio Vedran Mlikota, gledaju filmove, što je raduje jer od detinjstva voli sedmu umetnost. Posećuju je i prijatelji, među kojima su i bivše kolege. Često navraćaju Marija Sekelez, Alma Prica, Luca Anić… Kod njih pronalazi metež koji je oslobađa. Za zaposlene u Domu Medveščak ima reči hvale.

– Svi su fenomenalni! Negovatelji, kuvari, čistačice, konobarice veoma dobro brinu o nama. Neočekivano su dobri, svaka im čast – hvali ih Jadranka. Ne želi da se seća bolnih trenutaka koje je doživela nakon izbacivanja iz stana. Pre pet godina, naime, izbačena je iz stana u Zvonimirovoj u kojem je živela od 1988. Njene stvari su bačene na ulicu, a ona se od šoka srušila i trebalo joj je mnogo vremena da se oporavi od te noćne more.

– Jedan doktor mi je savetovao da to izbacim iz glave jer, kada počnem da vraćati film, i prisećati se toga, to me zaista dovede do ivice ludila. Razbolela sam se, uništilo me, sve dok nisam pala na 39 kilograma i završila u bolnici. Nemogućnost da bilo šta uradim je bila nepodnošljiva, zato sam otišla u dom – rekla je ona.

I nije joj žao, iako joj je trebalo vremena da se navikne na kućni red.

– Ovde je svoje penzionerske dane provodio i pokojni Ante Babaja. Tamo je snimio divan dokumentarac „Dobro jutro”, o životu u domu, korisnicima, osoblju – kaže Jadranka.

U februaru je napunila 73 godine i sa njom je zadovoljstvo razgovarati jer sa sagovornicima voli da podeli bogata sećanja na predstave i filmove u kojima je igrala, kolege sa kojima se družila, profesore i reditelje koji su joj predavali, piše Jutarnji. Rođena je u Mostaru. Otac joj je bio učitelj, pa se kao dete preselila u Sarajevo, gde je završila osnovnu i klasičnu gimnaziju, što joj je, kaže, postavilo dobre obrazovne temelje.

– Moja generacija je uspela. Tu su doktori, ambasadori, advokati iz moje klase… Odrastanje u Sarajevu bilo je neopisivo lijepo. Bio je to grad rokenrola, poezije, književnosti, druženja, bez ikakvih predrasuda. Svi smo bili kao jedna duša. Sarajevo jednostavno ima tu vibru i danas, zato su Sarajlije uspjele da se izvuku iz debelog pakla koji ih je zadesio devedesetih. Oni su ustali iz pepela. Sve nas koji smo tamo živeli i više ne živimo potrese ova iracionalna nostalgija, teško mi je da objasnim. Zagreb ima svoj šarm, ima i Beograd, ali Sarajevo je posebno. Takvog grada nema nigde – kaže on.

Odrastanje u Sarajevu bilo je nezamislivo bez izlaska na Skenderiju, gde je Indeks goreo i goreo.

– Danas su Indeksove pesme za mene nešto kao vremeplov. Čim čujem vokal Davorina Pimpeka, vraćam se u mladost u Sarajevo. Njihove svirke na Skenderiji su bile magične, neponovljive… Masovno smo išli tamo, bila nam je to neka ceremonija, a Indeki su bile najveće face u gradu – priseća se on.

Bile su to kasne šezdesete, vreme duge kose i mini suknji, a sarajevska raja nije zaostajala za svetskim trendovima, podseća Večernji list čitaoce.

– Pratili smo tu modu. Preko kožnih čizama i neizbežnog maksi kaputa nosile su se minice i šortsevi. To je bio glavni štos, nosili smo ga i kasnije na Akademiji. Sećam se pokojne Mirjane Majurec, bila je totalno u tom trendu – smeje se Jadranka.

Na konstataciju novinara Večernjeg lista, da se priča da je glumica bila zgodna devojka i da je slamala srca u Zagrebu i Sarajevu, Jadranka uzvraća sa – Stvarno? Nisam baš sigurna da sam bila lepa, ali bila sam upečatljiva.

Inače, malo ko zna da je Jadranka u mladosti u Sarajevu izlazila sa pokojnim Josipom Katalinskim Škijom, legendarnim jugoslovenskim reprezentativcem i fudbalerom Fudbalskog kluba Železničar. I danas, pedeset godina kasnije, mladalačka ljubav izmami joj osmeh na lice.

– Bili smo zajedno kratko, u prolazu, kao deca. Bio je veliki fudbaler, kasnije je otišao u Francusku, oženio se u Nici, odrastao i vratio se u Sarajevo. Upoznali smo se posle mnogo godina u Sarajevu, on je tada već bio razveden, deca su mu odrasla… Naš susret je bio neverovatan. Škija je ostao šarmantan i pomalo jednostavan, pravi Sarajlijanac. Njega, kao i mene, cijeli život vodi nostalgija za Sarajevom, šega, sevdah, toga nema na Azurnoj obali – s nekom setnjom u glasu kaže Jadranka.

U posljednje vrijeme retko odlazi u Sarajevo, ali bi se rado vratila. Bila je odličan učenik osnovne i srednje škole u ​​Sarajevu. Strast prema filmu otkrila je vrlo rano, još u nižim razredima osnovne škole, podseća Večernji list.