Zahvalan dušama i duhovima

Iako je u takmičarskoj konkurenciji bilo dosta priča o ratu, istoriji, politici i realističnih porodičnih saga, ipak je njegova snena, vanvremenska priča o umirućem čoveku koji sreće duhove preminulih, nadmašila konkurente. „Želim da pošaljem poruku kući – ova nagrada je za vas“, poručio je Tajlandu Virasetakul pošto mu je Zlatnu palmu uručio američki sineasta Tim Barton, predsednik žirija, inače takođe poznat po fantazijskim temama. „Ovo je za mene kao neki drugi svet… tako nadrealno“, dodao je nagrađeni reditelj, zahvalivši „dušama i duhovima Tajlanda“ koji su pazili na njegov film za kojeg mu je bilo potrebno tri i po godine kako bi ga snimio. Azija je imala pet predstavnika u takmičarskoj kategoriji od 19 filmova, ali kritika im nije davala mnogo šansi za trijumf, već je po njima glavni favorit bio Ksavije Buvoa s delom „O bogovima i ljudima“, koji je ipak dobio „samo“ Gran pri.

Sledeće iznenađenje bila je pobeda Mahamata-Saleha Haruna (49) iz Čada, koji je dobio nagradu žirija – specijalno priznanje za „Čoveka koji vrišti“. To je bio prvi film iz sub-saharske Afrike koji je bio u trci za Palmu u poslednjih 13 godina. Tako je i najsiromašniji kontinent dobio svoje „parče slave“. „Dolazim iz zemlje gde malo čega ima. U tom kontekstu pustinjskog sveta ja sam naučio jednu stvar – treba da pravite filmove onako kako bi pripremili obrok za ljude koje volite“, rekao je Harun, o svojoj drami u kojoj je plivački šampion sada spasilac pored hotelskog bazena, a novo poniženje ga očekuje. Predivno snimljen, sporog tempa koji reflektuje ritam života u Africi, film prikazuje tenziju između sredovečnog čoveka i njegovog sina koji će i sam uskoro postati otac. „Morate da budete sanjar da biste nastavili da pravite filmove u zemlji gde se bioskopi zatvaraju i gde nema lokalnih finansijera“, zaključuje nagrađeni reditelj.

Žilijet Binoš je osvojila nagradu za najbolju glumicu u fimu „Potvrđena kopija“ Abasa Kjarostamija, a u svom govoru iskoristila je priliku da ponovo podseti na iranskog reditelja Džafara Panahija, Kjarostamijevog zemljaka, koji je u zatvoru. „Nadam se da će biti ovde sledeće godine. Teško je biti umetnik i intelektualac, i da te tvoja zemlja treba“, rekla je glumica za reditelja koji je trebalo da bude član žirija.

Kada je reč o iznenađenjima na kraju treba pomenuti i crnu komediju Majkla Lija „Još jedna godina“, koja je, uz „O Bogovima i čoveku“, važila za glavnog favorita, ali na kraju nije dobila niti jednu nagradu. „Svi smo mi imali svoje favorite koji nisu prošli“; prokomentarisao je predsednik devetočlanog žirija Tim Barton. „Probali smo da izmislimo još nagrada“, dodala je u šali glumica Kejt Bekinsejl, koja je bila članica žirija. U konačnoj oceni Kana, kritika nije bila impresionirana glavnom ponudom, pošto je samo tek nekolicina filmova ostavila utisak na sve. To je bio kontrast u odnosu na prošlu godinu kada su u konkurenciji bili Tarantino, Džejn Kempion i Almodovar. Takođe, ove godine je bilo prisutno manje filmskih zvezdi nego ranije, delom i zbog vulkana na Islandu, a među onima koji su se pojavili najviše pažnje privukli su Rasel Krou, Kejt Blanšet i Majkl Daglas.

Optimistička nota za kraj

Priča puna nade, koja govori o obnavljaju porodice posle tragedije koja ju je zadesila, zatvorila je 63. izdanje Kanskog festivala, dajući mu optimističku notu. Film „Drvo“ francuske rediteljke Žuli Bertučeli nije bio u konkurenciji za nagrade, mada bi sigurno dobio koju. Ovogodišnjim Kanom su dominirali nasilni i depresivni filmovi, tako da je ova priča o devojčici koja je uverena da duh njenog mrtvog oca živi u drvetu, bila pravo osveženje. U ulozi majke je francusko-britanska glumica Šarlota Gejnsbur, dok je njenu osmogodišnju kćerku Simonu odlično odigrala debitantkinja Morgana Dejvis.