Jedna od izmišljotina novog, mladog, neiskusnog društva koje se tek stvaralo, mislim onog socijalističkog, bila je i institucija zajedničkog stana. Ukratko: dve porodice, u sličnoj situaciji, teškoj nego kako, sa istim željama, „bez krova nad glavom“, a na raspolaganju samo jedan stan, iako se na sve strane zidalo i gradilo.
Jedna od izmišljotina novog, mladog, neiskusnog društva koje se tek stvaralo, mislim onog socijalističkog, bila je i institucija zajedničkog stana. Ukratko: dve porodice, u sličnoj situaciji, teškoj nego kako, sa istim željama, „bez krova nad glavom“, a na raspolaganju samo jedan stan, iako se na sve strane zidalo i gradilo. Kako naći rešenje? Prosto: daš (privremeno) taj stan obema familijama, pa neka vide kako će.
I gledale su, sve tamo negde do sredine sedamdesetih kada se nazidalo dovoljno, pa u mojoj zgradi više nije bilo ni jednog zajedničkog stana.
Nekako istovremeno, mislim sa podelom onih zajedničkih stanova, pojavili su se neki novi zvuci, neke nove grupe. Sve su, dobile naziv Bitlsi, a o ovima poslednjima pisala je čak i ozbiljna štampa. Ne znam šta je bio povod, ne znam ni šta je sve pisalo, ali godinama sam imao izrezanu jednu reportažu Miroslava Radojčića, iz Londona, odakle su se sa slike smeškala četiri čupava lica. Da li je to bio ONAJ trenutak, ne znam, ali znam da od tada više ništa nije bilo isto. Slušali smo retke radio emisije, Radio Luksemburg nam je bio jedini izvor informacija, naše grupe služile su da što vernije skinu originale da, ako već nemamo ploču, na igrankama čujemo ono što jeste hit. Nije čak bilo bitno ni šta je to što slušamo: Zoran Miščević nikad nije naučio engleski, pevao je na nekom svom jeziku, ali bio je prva, prava, živa legenda; „Siluete“ naš prozor u svet.
Lažem: bio je jedan komision u Nušićevoj ulici koji je prodavao ploče. Za sto crvenih dinara. Velike pare. I onda smo i mi preuzeli šablon od države. Kupovali smo zajedničke ploče. Kako to, „zajednička ploča“? Jednostavno: sedam dana slušam ja, sedam drugi vlasnik, retko je bivalo i trećeg, ali princip je isti. Posle prodamo, pa kupimo novu zajedničku ploču.
Već sedamdesete, licencna, znatno jeftinija izdanja, ukinula su instituciju zajedničke ploče.
Devedesete su donele CD, onda su stigli i kompjuteri, potom i prvi rezači, pa su se ploče množile, brže nego virusi. To se valjda zove demokratija.
Pitajte samo one koji nemaju stan da li im je lepše tako, ili bi da vrate instituciju, makar zajedničkog, stana.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
