Žak Odijar o filmu „Emilija Perez“: Teme kojima se uvek iznova bavim su očinstvo i nasilje

Reditelj Žak Odijar poznat je po veštini spajanja emotivnog pripovedanja sa žanrovskim elementima.

Radnja njegovog filma „Emilija Perez“ prati Ritu, advokaticu u velikoj firmi naklonjenu kriminalcima više nego pravdi.

Rita dobija dobija zadatak da pomogne Manitasu, vođi meksičkog kartela. Manitas planira da se podvrgne operaciji promene pola kako bi izbegao zakon i konačno postao žena o kojoj je oduvek sanjao.

O tome kako je dobio ideju za ovaj film, kako se libreto pretvorio u scenario, kako je upoznao Selenu Gomez koja jedna od glumica ovog filma, šta mu je bilo važno kod rodne tranzijcije govorio je u intervjuu koji je priredio 30. FAF uz prevod Aleksandra Radovanovića.

Kako ste prvobitno došli na ideju za ovaj film?

– Pre šest godina, pročitao sam roman Borisa Razona Écoute. Negde pri sredini knjige pojavljuje se transrodni narkodiler koji želi da se podvrgne operaciji. Kako taj lik nije dalje razvijan u narednim poglavljima, rešio sam da njime otpočnem svoju priču.

Kako je protekao rad na scenariju zasnovanom na toj premisi?

– Tokom prvog karantina za vreme pandemije, na brzinu sam napisao tritment i usput uvideo da je on bliži operskom libretu nego filmskom scenariju — bio je podeljen na činove, imao je malo setova, likovi su bili arhetipski…

Da li ste dugo priželjkivali da napravite operu?

– Nisam baš bio lud za tom idejom, ali tačno je da mi je palo na pamet da napravim operu dok sam radio na Diskretnom heroju (1996). Aleksandar Despla i ja smo se nosili mišlju da napišemo verističku operu — nešto nenametljivo poput Niksona u Kini, Opere za tri groša ili Karmen u postavci Pitera Bruka.

Vodeći se idejom o operi, da li ste krenuli u potragu za muzičarem?

– Jesam. Jedan moj prijatelj, koji je producent, a ujedno i ljubitelj muzike, pomenuo mi je Klemana Dukola, pa sam se upoznao s njim. Njegova partnerka Kamil nam se ubrzo pridružila kao tekstopisac. Nas četvoro, uključujući Tomu Bidegena, zatvorili smo se u jednu kuću nadomak Pariza i počeli s radom. Bilo je to u proleće 2020.

Kada se libreto pretvorio u scenario?

– Kada sam počeo da menjam likove iz romana. Advokat je u knjizi bio muškarac — iznuren, razočaran lik koji je dospeo u ćorsokak. Ja sam ga pretvorio u ženu, koja je takođe advokat, ali je mlada, ambiciozna, beskrupulozna, cinična, a, budući da je igra Zoi Saldana, ona je i tamnoputa. U pitanju je, dakle, lik koji ima puno potencijala za razvijanje i preokrete. Takođe sam imao osećaj da je scenario, poput same Emilije, u stanju da obuhvati razne žanrove — film noir, melodramu, komediju naravi, mjuzikl, telenovelu…

Znate li zašto ste tako zaobilaznim putem napisali scenario?

– Nisam siguran, ali moram reći da to uvek biva tako — imam neku intuiciju, početnu tačku, a vreme koje usledi koristim kako bih zakomplikovao stvari, zamutio vodu, sakrio se iza maski… Naposletku, tj. kada se radi miks zvuka, film postaje bliži mojoj izvornoj ideji od svih različitih verzija između njih. „Koliki sam put morao da prevalim kako bih stigao do tebe!“, kaže junak na kraju Bresonovog Džeparoša.

Većina vaših scenarija bavi se očinstvom i posledicama nasilja. Da li ste svesni toga kada pišete scenario?

– Imam utisak da sam prilično naivan i da uvek radim različite stvari. Ali teme koje se uvek iznova javljaju zaista jesu očinstvo i nasilje — kako se ratosiljati očevog nasilja? Moram priznati da je to tako od samog početka. Zapravo, moj prvi dugometražni film zove se Pogledajte kako padaju na dno (1994). Trebalo je da mi to privuče pažnju, zar ne?

Većina filma snimljena je u tonskom studiju u Parizu. Da li je to bio kreativni izbor ili tehnička nužnost?

– Tražili smo lokacije u Meksiku u više navrata. Ali nije se poklopilo — svi setovi delovali su previše stvarno, previše stameno, previše sitno, previše komplikovano… Moja prvobitna intuicija bila je vezana za operu — zašto se stoga ne vratiti toj premisi? Zašto se ne vratiti suštini identiteta ovog projekta i snimiti ga u tonskom studiju? To savršeno ilustruje moju prethodnu poentu o vremenu straćenom na poricanje moje prvobitne intuicije.

Činjenica da je film smešten u Meksiku od početka je značila da ćete ponovo raditi na drugom jeziku. Nakon Dipana (2015), u kom glavni lik govori tamilski, i Braće Sisters (2018), koji je u potpunosti snimljen na engleskom, zašto ste poželeli da ponovo radite na stranom jeziku?

-Kada je reč o francuskom, sklon sam da se usredsredim na sintaksu, izbor reči, interpunkciju… Svakojake detalje koji teško da su korisni. S druge strane, kad radim na jeziku koji ne govorim dobro ili ga skoro uopšte ne govoim, moja povezanost sa dijalogom tog filma postaje isključivo muzikalna.

Da li je prevod promenio muzikalnost dijaloga koji ste napisali na francuskom?
– Jeste, naravno, i upravo u tome je i bila poenta — napisati operu na španskom koji je veoma snažan, veoma fizički jezik s jakim akcentima.

Recite nam kako je protekao kasting.

– Selenu Gomez sam upoznao jednog jutra u Njujorku. Sećao sam je se iz Buntovnica (2013) Harmonija Korina, ali skoro ništa nisam znao o njoj. U roku od deset minuta, znao sam da je ona prava osoba za ulogu. Zapravo sam joj to i rekao, a ona je odbijala da mi poveruje. Kada smo je pozvali nakon godinu dana kako bismo joj rekli da je film dobio zeleno svetlo, mislila je da sam zaboravio na nju!

A Zoi Saldana?

– Zoi je ispunjavala sve kriterijume — ume da peva i pleše kao glavna plesačica; pritom, njena gluma je upadljivo harizmatična. Istinski je želela da bude u filmu, ali bila je zauzeta. Čekali smo je godinu dana.

Karla Sofija?

– Za njenu ulogu je bilo najteže pronaći glumicu. Upoznao sam podosta transrodnih glumica u Meksiko Sitiju, ali nisam mogao da pronađem pravu osobu. Mislim da mi je svaki put smetalo to što je rodna tranzicija ono što im je najbitnije u životu. Priznajem da to jeste nešto vanredno, ali kada to pitanje zauzme centar pozornice, ono postaje nametljivo. Karla Sofija je bila glumac pre nego što je postala glumica, ali na tom njenom putu postojala je izvesna doslednost koja je rešila problem. Oštroumna je, bistra, inventivna i ima sjajan osećaj za komediju.
Kako se nosite sa jezičkom barijerom u radu s glumcima?

– Kada bi postalo previše teško, koristio sam prevodioca. Ali sa glumcima i glumicama, komunikacija je poput esperanta. Svi su mi se jako dopali i uživao sam u radu s njima ama baš svakog dana.