Zaključani smo u određenom istorijskom trenutku

– Prestao sam odavno da se nadam bilo čemu, što nije tako beznadežna pozicija. Nekada i kroz književnost, filozofiju i realan život shvatiš da je beznadežnost možda poslednje uporište i način nadanja. Onda stvari idu lakše – konstatovao je, između ostalog, Tabašević.

Na pitanje da li će udobnije okolnosti stvaranja uticati na njegov književni izraz, Tabašević je skrenuo pažnju da se u svom romanu bavi temom „fiksacije na žrtvu“.

– U tom smislu, postaji stereotip o tome da udobne okolnosti kompromituju kvalitet našeg doživljaja života, sveta i ja sam protiv tog mita u svakom smislu. Mislim da se to neće odraziti na moju književno-teorijsku sferu interesovanja i istraživanja i da je nagrada podsticaj da tome priđem s mnogo više slobode i relaksiranosti nego dosad – izjavio je Tabašević.

Elaborirajući to što se u svom romanu, između ostalog, bavi i novijom političkom istorijom, kao i viškom istorije koja nas melje, Tabašević je primetio da smo mi ovde „kao zaključani u određenom istorijskom trenutku iz kojeg nikako ne možemo da izađemo“.

– Kao da postoji određena vrsta strane instance moći, kao da je nekom u interesu da se generacije kojoj pripadam drže zaključanim u istorijskom trenutku koji je već minuo i koji se sve vreme na neki način aktuelizuje. O tome govore i međunacionalne tenzije koje se veoma često po potrebama isprovociraju tako da i generacije koje u svom realnom iskustvu nemaju to proživljeno iskustvo imaju neku vrstu prinude da imaju odnos prema tome. To mi je bila jedna od teza romana. Druga je svakako ta da postoje obespravljeni ljudi u ovom društvu koji su primorani da se sećaju jer im ništa drugo nije ostalo – istakao je Tabašević. Prema njegovim rečima, paradoksalno je što se junak njegovog romana nada da nije bilo ono što se, zaista, desilo, a to je rat.

– Dakle, postoji prinuda na sećanje, prinuda na recikliranje sećanja i prinuda na to da se često sećamo stvari koje se možda i nisu desile ali nam aktuelna okolnost nalaže da baš to izmislimo kao trenutak od kojeg je sve počelo – zaključio je Vladimir Tabašević, čiji je roman u finalu žiriranja pobedio u odnosu tri prema dva. Za njega su glasali Zoran Paunović, Branko Kukić i Marjan Čakarević.

Za roman „Beogradski trio“ Gorana Markovića (Laguna) je glasao Ivan Milenković, a za roman „Uhvati zeca“ Lane Bastašić (Kontrast) je glasala Tamara Krstić. U najužem izboru bili su još romani „Prekasno“ Branke Krilović (Geopoetika), „Odustajanje“ Jelene Lengold (Arhipelag) i „Deseti život“ Saše Savanović (Kontrast).

Žiri je ocenio da se laureat Vladimir Tabašević sa svojim trećim romanom vraća samosvojnom izrazu koji je ponudio u knjizi „Tiho teče Misisipi“, pa čak i njenim temama – ratnoj traumi, odnosu sa majkom, samoćama – ali sada kao sazreli pisac koji vlada jezikom i pričom bez priče, atmosferom i složenim motivima, potpuno se predaje kontrolisanom jezičkom delirijumu. Tabašević menja perspektive i tehnike, da bi jezičke krhotine iz prvog dela teksta u drugom delu prikupio u slagalicu – priču, koja će nam, na kraju, umesto izlaza ponuditi ulaz u novi jezički i egzistencijalni lavirint.

Tradicionalno, i juče se licitiralo o tome ko će biti dobitnik Ninove nagrade, a mnogi su tipovali da bi ovaj put to mogla biti Jelena Lengold i njen roman „Odustajanje“. Bilo je i onih koji su verovali da će nagradu osvojiti Goran Marković za svoj roman „Beogradski trio“, ali i to što je odlučeno da ovogodišnji laureat bude Vladimir Tabašević takođe mnoge nije iznenadilo.

Pre nego kažete da ste „dobri“

Pre nego što je postao svetac, Sveti Sebastijan je bio vođa pretorijanske garde koja je progonila hrišćane. Kao vojnik, kad je mogao, on ih je spasavao od sigurne smrti. Ali kad kad to nije mogao, hrabrio ih je da stradaju za hrišćanstvo, skrivajući u svom srcu nadu da će vera opstati i jačati upravo kroz žrtvu na koju ih je tajno podstrekivao. Uzimajući kao podtekst priču o Svetom Sebastijanu, Vladimir Tabašević i u svom novom romanu problematizuje fenomen žrtve i zablude o njoj. Zablude o nama koji „činimo dobro“, zablude o našim pravedničkim nastojanjima, zablude u kojima često držimo druge kako bi naše „spasiteljske misije“ imale „publiku“. Poigravajući se sa likovima koji se samodoživljavaju kao pravednici i kao žrtve, autor ispisuje priču o ratu devedesetih na prostorima bivše Jugoslavije, ali i priču o savremenim zabludama u kojima se sećanja neprestano preobražavaju. Pisan neobuzdanim i razigranim jezikom, roman „Zabluda Svetog Sebastijana“ navešće vas da se zamislite pre nego kažete da ste „dobri“ i da ste hteli „sve najbolje“.