„Žal“ za beogradskim Sajmom knjiga

Odužili su se pregovori između Beogradskog sajma, Odbora sajma knjiga i udruženja izdavača, a odlučujući je trebalo da bude stav Kriznog štaba, najkompetentnijeg i najvlasnijeg da zbog opasnosti od pandemije Kovida-19 prekine višemesečno taktiziranje.

Na kraju su jednoglasnom odlukom o otkazivanju Sajma prelomili najrazboritiji: izdavači.

Izdavači su time pokazali najveću zabrinutost, svesni da bi vreva posetilaca u sajamskom prostoru po završetku Sajma dovela do zdravstvene katastrofe.

Zato je njihov čin – čin moralne odgovornosti, koja je u ovdašnjoj sredini gotovo zaboravljeni pojam.

Jer, iako je ukazivano na moguće zastrašujuće posledice velike posete, Odbor Beogradskog sajma knjiga je balansirao a Krizni se štab, do guše u dnevnoj politici, nije ni oglasio.

Uprkos žalu za beogradskim Sajmom knjiga, glavni i odgovorni urednik beogradske izdavačke kuće Albatros Plus, Jagoš Đuretić kaže da je vest o odlaganju izazvala protivrečne reakcije u javnosti.

„Ako bismo hteli da prikupimo sve te reakcije, pobrojimo, proučimo razloge i razlike, utvrdimo u čemu su razmimoilaženja, verovatno je da bismo i u ovom slučaju morali, kako je to već primećeno, da ustanovimo da smo duboko podeljeno društvo. Međutim, nisu problem razlike već lakoća njihovog nastanka, bar u ovom slučaju. Još jedna je činjenica, takođe, ovog puta očigledna. Naime, ono što je (valjda frapantno) iznenađujuće to je da sve koji su izneli svoje stavove, bez obzira na činjenične razlike, povezuje negativni odnos prema odlaganju ovogodišnje sajamske manifestacije – sve, osim izdavača!“

Direktor Albatrosa Plus, koji je među prvima doveo u sumnju racionalnost održavanja Sajma knjiga u uslovima ničim sputanog zaražavanja Kovidom-19, pita „da li je, i kako je moguće da protiv održavanja Sajma budu izdavači kojima je on ogledalo njihovog rada i postojanja, i koji su svake godine bili spremni da plate samo da bi izuzetno velikom broju posetilaca mogli da učine vidljivim svoje knjige, i iskoriste šansu da nešto od knjiga prodaju? Ali gle čuda, jedino su oni odjednom protiv održavanja Sajma. Kako to i zašto?“ „Ako se ozbiljnije tome pristupi – konstatuje Đuretić – to nije, u stvari, pitanje za izdavače, koliko za našu javnost, za sve vrste medija, za knjižarsku mrežu, a posebno za odgovarajuće društvene institucije i državne organe. Izdavači su, naravno, zahvalni organima grada što su ovog puta bili spremni, da, koliko-toliko, pomognu oko pokrića troškova, ali to ne samo da bi bilo nedovoljno, u materijalnom pogledu, već ne može biti ni razlog da i mi, izdavači, kao činioci iz kulture učestvujemo u stvaranju privida normalnosti u situaciji koja je tako daleko od svake normalnosti“.

Iz istih razloga Karpos se ove godine nije ni prijavljivao za učestovanje na Sajmu knjiga, kaže Dejan Aničić, glavni i odgovorni urednik ove izdavačke kuće iz Loznice.

„Pretpostavljali smo da neće biti uslova, da će biti suviše rizično, i znali smo da naša zemlja nema organizacionih kapaciteta za uvođenje kovid propusnica i efikasnu prevenciju. Sajmu je, s druge strane, bilo jako stalo da se sajam održi – kako bi izdavačima prodali tezge – ne mareći, naravno, o tome šta će oni moći da urade s njima. Sajam u Frankfurtu, odakle sam se upravo vratio, pravi je pokazatelj kakva bi bila poseta – katastrofalna.“

Aničić, međutim, u razgovoru za Danas otvara ozbiljnu temu koja je u priči oko (ne)održavanja Sajma knjiga nezasluženo gurnuta na marginu a nije vezana samo za onlajn, ili nove tehnologije, već za elementarne atribute koji su ga do pre par decenija odlikovali.

A to su njegova kulturna misija i vrhunski kvalitet izloženih izdanja, uz otpor populizmu, bilo da se podilazi konzumerizmu ili ideologiji, a najviše, što je poslednjih godina vrednost Sajma uvelo u tamu politike – promovisanju ratnih zločinaca i njihovih dela.

Sa čim se izdavačka kuća Karpos 2018. suočila.

„Sajam sam više puta iskusio kao mesto ružne klasifikacije i vrednovanja. Doživeli smo veliko poniženje kad je Odbor sajma ustupio mesto Šešelju, koje je prethodno nama namenio, i taj čin snažne simbolike na kraju i obrazlagao time da su knjige Velike Srbije relevantnije. Mi objavljujemo knjige od arhitekture do lingvistike, od ekonomije do istorije i filozofije, ali rad stotine naših autora i saradnika, od antike do danas, bled je u odnosu na sjaj Šešeljevih pres-klipinga. Sve je to cinično cerenje u lice akademskoj zajednici i markiranje granica kulturnih normi.“

Aničić rezignirano dodaje da će im uvek kojekakvi stranački aparatčici dodeljivati samo neke ćoškove u sajamskoj hali, i ovako ili onako ih šikanirati, bez obzira na činjenicu da su po obimu produkcije ipak najveća non-fiction izdavačka kuća južno od Save i Dunava, a sličnih nema ni u nekim susednim državama.

„Mislim da je uvek postojao neki tihi prezir prema takvim, za njih, malim izdavačima o kojima ništa ne znaju, ali su nas tolerisali jer perfidno pretpostavljaju da im pribavljamo i neki kulturni kapital. Ali valja stati u odbranu vlastitog dostojanstva i reći da nam tamo ipak nije mesto. Konačno, i mi smo u stanju da vrednujemo. Sećam se da je Petar Luković u recenziji jednog albuma napisao: ‘Na izričit zahtev krapinskog čoveka, ova ploča je povučena kao zastarela’. Možda ćemo biti uskoro u poziciji da kažemo da je Beogradski sajam knjiga postao toliko provincijalan, da je čak i nama, autentičnim provincijalcima, ispod nivoa da učestvujemo na njemu.“