Zamislite kada bi žene odbile da ih društvo maltretira

Nejednakosti će se i kod nas samo povećavati, i ubijati nas polako i nevidljivo i za vreme i posle virusa, ako do tog „posle“ uopšte i dođe. Vladine mere pomoći, sad je već jasno, nisu socijalno usmerene, jer računi većini i dalje dolaze, krediti će opet početi da se naplaćuju, a mi svi kojima su prihodi zaustavljeni zbog korone nećemo moći da ih platimo, ni kredite, ni stanarine, ni račune. Ne treba da živimo u iluziji da će nam ova i ovakva država ikako pomoći – primećuje Olga Dimitrijević, dramska spisateljica i autorka nagrađenog teksta „Radnici umiru pevajući“.

Istoimena predstava, rađena po njenom delu, prikazana je nedavno na kanalu Bitef teatra. O položaju radnica i radnika, pored Olge Dimitrijević, govori i Anđelka Nikolić, rediteljka, koja je postavila ovaj socijalno angažovani komad koji probleme „radničke klase“ sagledava iz „ženske“ perspektive.

Danas sa ove dve dramske umetnice razgovara o tome koliko je i posle nešto manje od deset godina od prvog igranja predstave „Radnici umiru pevajući“, sada, u doba korone, radnička tema i dalje aktuelna.

– Zanimljivo je kako je ova situacija strimovanja predstava u doba korone dovela do reaktuelizacije starih predstava. „Radnici umiru pevajući“ je predstava nastala pre osam godina, već dugo nije na repertoaru. Mala mogućnost radništva, odnosno svih potlačenih da danas pobede u štrajkovima i pravednoj borbi za svoja prava i interese i kako se ona odražava na sve generacije, zapravo nikad nije prestala da bude aktuelna – konstatuje Dimitrijević.

Drama prati situaciju štrajka glađu u jednoj fabrici, razloge njegove propasti, i kako sve to utiče na širi društveni plan. Dimitrijević ukazuje da je tad, kao i sad, njoj bilo važno da govori o posledicama neoliberalne ideologije, rasprodavanja i uništavanja ekonomije, demonizaciji levih ideja odnosno ideje društvene pravde uopšte, poziciji žena u svemu tome i kakve konkretne konsekvence to nosi za život ljudi.

Anđelka Nikolić objašnjava da ju je, pored teme propasti radničke klase u srpskoj tranziciji, koja je apostrofirana i naslovom, zanimala još jedna tema koju Olgin tekst elaborira: konfuzija srpskog patrijarhata, koja se vidi u oslabljenoj moći muškarca, muža, oca, sina, ljubavnika, radnika i emancipaciji žene, majke, supruge, ćerke, ljubavnice, radnice, umetnice.

– Nažalost, ova ženska emancipacija, za razliku od nekih prethodnih, ideološki artikulisanijih, realizuje se via negativa: zakasnelom pobunom, neuspešnim preuzimanjem moći, autodestrukcijom koja preostaje kao jedino sredstvo protesta – primećuje ona.

Nikolić dodaje da ova situacija (pandemija) može da nas trgne i skrene pažnju na sve veći jaz između klasa, jer je „jasno već sada da su najveće žrtve epidemije radnici (u zdravstvu, što je najvidljivije, ali i drugim granama), a da su oni, istovremeno i paradoksalno, i najvažniji segment društva. Sa druge strane, povećanje obima kućnog rada (čišćenje, nabavka i priprema hrane, obrazovanje i animacija dece), kao i porodičnog nasilja, najviše pogađa žene, i to je jasno“.

Da žene konstantno slabije plaćaju, emocionalno i fizički zlostavljaju, propisuju im kako treba da izgledaju i ponašaju se, smatra i Dimitrijević i ukazuje – Mi neprestano obavljamo neplaćeni psihološki i kućanski rad. Eto, na primer, sada, ako pogledamo ko je najizloženiji, ko čini većinu neophodnog osoblja u pandemiji, to su sve tradicionalno ženske radne pozicije, od kasirki do medicinskih sestara. Zamislite kada bi one pobesnele, kada bismo sve samo pobesnele jednog dana i odbile da nas društvo maltretira, kako mu padne na pamet.

Ona ističe da je odvratno bilo i kad je predstava izašla, a da je sada, osam godina kasnije, još strašnije i gore.

– Bilo bi tako i bez virusa. Ionako smo živeli bedno, a sad će samo više i više ljudi primati mrvice sa stola, raditi ucenjeni za crkavicu pod pretnjom otkaza, svakog dana se buditi sa kamenom na prsima zbog siromaštva i neizvesnosti – podvlači Dimitrijević i dodaje da se „kontinuirano razaranje socijalne države, urušavanje zdravstvenog i i socijalnog sistema, privatizacija svega i svačega, uništavanje domaće proizvodnje i državno subvencionisanje stranih kompanija i tzv. slobodnog tržišta, izbacivanje iz domova, sve veći teror izvršitelja, samovolja moćnih poslodavaca i nemoć svih malih“ – sve to događalo i pre deset godina, samo što je sa svakom godinom, prema njenim rečima, naša stvarnost sve mračnija, nehumanija i bolnija.

Anđelka Nikolić ističe značajnu poentu teksta „Radnici umiru pevajući“ – „U solidarnosti obespravljenih leži njihova moć“.

– Sve je jača inicijativa da se okupimo oko zajedničkih dobara, koja su kontaminirana dugotrajno i sa fatalnim posledicama: reč je o vazduhu, vodi, i, najzad, javnom zdravlju. Svest o tome koliko možemo (zapravo moramo) da uradimo zajedno verovatno je jedina svetla tačka pandemije – zaključuje Nikolić.

Stereotipije o rodnim ulogama u osnovnoškolskim učionicama

– Mi uzimamo zdravo za gotovo izvojevane bitke za ženska prava koje su vodile naše pretkinje, a koje očito svaka generacija mora iznova da vodi. Ovih dana smo u prilici da zavirimo u naše učionice, i da vidimo koliko se, na primer, u osnovnoškolskom obrazovanju ženske uloge predstavljaju stereotipno. Skoro da ne prođe školski čas, a da nastavnice implicitno ne podsete decu na to da su mame i bake predodređene za kućne poslove, da postoje posebne igre za dečake i devojčice, i da nas iščekuje najveći hrišćanski praznik (napominjem da nije reč o nastavi veronauke, nego o drugim predmetima). Povećani uticaj crkve na školstvo (koje je nominalno sekularno) u direktnoj je vezi, mislim, sa povratkom na stereotipije o rodnim ulogama, koje su možda delovale prevaziđeno – primećuje Anđelka Nikolić.

Da li su umetnici eterična bića koja žive od vazduha?

Nikolić skreće pažnju i na jedan paradoks vezan za rad u kulturi.

– Ovih dana vodi se debata o tome kako da se pomogne samostalnim umetnicima, koji ostaju bez zarade u vreme zatvorenih institucija kulture, ima čak velikodušnih kolega koji predlažu da se daju dobrovoljni prilozi za njih, a paralelno sa tim pozorišta emituju predstave onlajn – podrazumeva se besplatno, kao vid pomoći stanovništvu koje se akutno dosađuje. Više stvari mi je ovde zanimljivo: lažni moral, odnosno ideja da se daje milostinja onima čiji se rad trenutno aktivno eksploatiše (bez konsenzusa o tome, moram da kažem) i insistiranje na značaju besplatne i svima dostupne umetnosti – u vreme skakanja cena hrane i lekova, za koje se podrazumeva da imaju troškove proizvodnje. Ispada da su umetnici neka zaista eterična bića koja žive od vazduha, za razliku od radnika čija se roba ovih dana takođe isporučuje, iako su radnje zatvorene.