Zamor u kulturi

Na početku, ako se tako može reći, Nemci su ti koji strastvenije posmatraju Italiju; kultura i ne samo istorija umetnosti hrane Vinkelmana više no što kulturni pejzaž Nemačke fascinira italijansku kulturu, premda je interesovanje Italije znatno veće nego što se misli.

Dubok i nemerljiv uticaj Reformacije ostao je dugo, na primer, mahom skriven i prećutan. No, već s nemačkim iluminizmom započinje uloga njene kulture kao središnjeg orijentira, koju će dugo i sve više imati za onu italijansku.

Nemačka kultura – ona „Kultur“, reč u kojoj treperi neprevodivi patos, pisao je tridesetih godina tršćanski germanista i filozof Karlo Antoni – pružala je italijanskoj kulturi, političkoj i filozofskoj, tokom više od jednog veka suštinske orijentire.

Kročeova misao, koja je dugo dominirala ne samo filozofijom već i celokupnom italijanskom kulturom, hrani se nemačkom mišlju, hegelijanskom i ne samo hegelijanskom, a i Đentileov idealizam, srodan i suparnički, poput braće neprijatelja u dramama Šturm und Dranga, nezamisliv je bez nemačke kulture.

S Labriolom strogo i kreativno ulazi u italijansku kulturu Marksova misao – u kojoj je, govorio je blagonaklono Kroče, koji svakako nije bio marksista, radnička klasa konačno pronašla svog Makijavelija.

Marksistička misao i nemačka filozofska i književna kultura koju je prožimala dugo je imala odlučujuću funkciju, katkad i vodeću, u italijanskoj kulturi i politici. Kada je klasični marksizam zapao u krizu, postavši nekom vrstom „sholastike“, ponovo je nemačka misao otvorila italijanske političko-kulturne rasprave – Breht, mladi Lukač, življi od onog ideologa okrenutog klasičnom iz poslednjih godina, Adornova i Horkhajmerova kritička teorija.

Kasnije je i ponovno otkrivanje Ničea u anarhističkom ključu bila dodatna suštinska etapa dominantnog prisustva nemačke misli, etapa nakon koje je usledilo upitno, ali nesumnjivo podsticajno Hajdegerovo prisustvo.

Sada, u sveopštem zastoju kulturne živosti, čini se da je i ovo nemačko prisustvo oslabilo, što se možda prepliće s rasprostranjenim osećanjem umora, polumraka, osećanjem da su sve igre već gotove, koji uopšteno prožima evropsku kulturu, kao i italijansku, a verujem, barem delimično, i nemačku.

Ne verujem i nikada neću poverovati, ni u jednom kontekstu, da su igre već gotove, te ako je, uopšteno govoreći, u Evropi intelektualna i moralna energija oslabila, na nama nije da se sa setom tešimo, već da radimo kako bismo se pokrenuli.

Zamor u kulturi kojem se ne treba prepustiti tiče se i Evrope, odnosno Evropske unije, koja će odista postojati samo onda kada postane jedna država, a ne veštačka tvorevina država.

Država sa sopstvenim jedinstvom, Ustavom, vladom koja nije zarobljena parališućim i reakcionarnim načelom jednoobraznosti, idealom protivnim demokratiji kojeg lažno zagovaraju diktature.

Ovakva paraliza preti da uništi Evropsku uniju, kao što je to ranije bio slučaj s Liberum veto u Poljskoj.

Nacionalna pripadnost i državljanstvo svakoga od nas trebalo bi da budu poput niza babuški – ja sam Tršćanin, bez protivrečnosti sam deo i šireg identiteta Italije, koja je i sama deo još šire stvarnosti, Evrope.

Širi identitet osnažuje, ne potiskuje pojedinačne raznolikosti koje ga sačinjavaju. Dante je govorio da je pijući vodu iz Arna naučio da snažno voli Firencu, ali je dodavao da je naša domovina svet kao ribama more.

To je moja nada, moja uporna i tvrdoglava vera koju danas mnogo, previše toga, čini se, opovrgava. Nisam namerno započeo ovaj govor Geteom, a završavam ga Danteom.

Prevod sa italijanskog: Nataša Gavrilović

Autor je poznati italijanski pisac čiji su romani „Dunav“ i „Obustavljen postupak“ i knjiga priča „Zakrivljeno vreme u Kremsu“ objavljeni u izdanju Arhipelaga.

_________________________________________________

(c) za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs