Ovo je period regresije. Svakog dana smo sve dalje od demokratije i sve je manje ličnih sloboda.
Ljudi se svrstavaju po nacionalnim, verskim ili partijskim ključevima. Primitivizam familije koja se dočepala vlasti uništava sve ljudsko u nama. Ono što je dobro jeste da takva situacija ne može večno da traje i da se kraj takvom stanju neumitno približava – to za Danas primećuje fotograf Dragoljub Zamurović upitan šta ga kao čoveka uznemirava u ovom vremenu u kome živimo.
On nosi zvanje istaknutog likovnog umetnika fotografije, a njegov rad objavljuju najpoznatiji svetski časopisi.
Zamurović je nedavno izdao fotomonografiju „Od crteža ka fotografiji“, u kojoj opisuje kako je postao fotograf, šta je sve tokom fotografisanja doživeo i šta je tim prilikama fotoaparatom zabeležio.
– Ideja je bila da za katalog koji je pratio jednu moju izložbu ukratko opišem kako sam snimao te fotografije da bi mladi ljudi koje zanima fotografija stekli neki utisak o mom načinu rada, ali sećanja su navirala takvom snagom da se nisam zaustavio sve dok nisam stigao do sedamdesete strane. Međutim, i sada imam utisak da je još mnogo toga ostalo nenapisano – kaže Zamurović.
* Vaša biografija je „filmska“, otkrijte nam ono najzanimljivije što se odvijalo tokom snimanja? Koja fotografisanja ćete pamtiti?
– Skoro svako snimanje bilo je zanimljivo na ovaj ili onaj način. Verovatno bih lakše nabrojao ona fotografisanja koja su bila rutinska jer je njih bilo mnogo manje. Među najzanimljivije događaje ubrojao bih onaj koji se desio u Radžastanu prilikom snimanja za fotomonografiju „Cigani sveta“. Našu ekipu, koja je bila u jednom džipu, opkolila je masa demonstranata ne dozvoljavajući nam da prođemo putem. Obasuli su nas kamenjem i motkama su lupali po vozilu rešeni da nas linčuju. Samo zahvaljujući veštini i hrabrosti vozača uspeli smo da umaknemo. Kasnije smo saznali da je tog dana ubijeno nekoliko ljudi na tom mestu. Pomenuo bih i trenutak mog prvog leta novim balonom jednosedom kada se na visini od hiljadu metara, usled fabričke greške, desio kvar i kada sam počeo da se strmoglavljujem ka zemlji. Sećam se događaja u Vukovaru, gde mi je prišao neki pijani dobrovoljac, uperio pištolj u glavu, rekao da još nikada nije ubio nijednog fotografa i da ću mu ja biti prvi. Tada mu je njegov pretpostavljani, umesto oštre osude, blagim glasom rekao „Nemoj, Mile, nije lepo da to ovde uradiš.“ Ili, recimo, momenat kada sam uspeo da se krišom prošvercujem u pustu Srebrenicu uprkos naređenju generala Mladića da niko od novinara ne sme tamo da uđe. Primetila me je grupa pljačkaša koja je gurala velika kola natovarena belom tehnikom i oduzela sve snimljene filmove preteći da će me ubiti ako ih fotografišem. Veoma stresna bila je i situacija kada sam jedva uspeo da uđem u jedan autobus sa hrvatskim zarobljenicima kod sela Sarvaš, a onda je iznenada kolona autobusa krenula i otišla na hrvatsku stranu. Našao sam se tamo bez ikakve dozvole i nisam znao kako da se vratim. Plašio sam se da će me optužiti za špijunažu i strpati u neki zatvor. I tako dalje i tako dalje…
* Američki magazin Time angažovao Vas je da uslikate portret Miloševića za naslovnu stranu, fotografisali ste masakr u Srebrenici, Đinđića, ali i pejzaže, obične ljude u svakidašnjem okruženju, nage turiste… Vaše fotografije objavili su svetski poznati časopisi Nacionalna geografija, pomenuti Time, Štern, Life… Koje biste Vi fotografije izdvojili i zašto?
– Od najranijeg detinjstva, od trenutka kada sam prvi put ugledao legendarni američki magazin Life, počinjem da sanjam jedan čudan san: uzimam novi broj tog časopisa u ruke, lagano ga listam i onda, iznenada, ugledam crtež koju sam ja nacrtao, tražim ime autora pored reprodukcije i vidim svoje ime. Kasnije, kada sam počeo da se bavim fotografijom umesto crteža u snu viđam neke od fotografija koje sam snimio. Taj san sanjao sam godinama tokom odrastanja nebrojeno puta. I tako sve do aprila 1991, kada se upravo to i dogodilo. Moj prijatelj Aki, čiji otac je radio u JAT-u, bio je u Americi i doneo mi je novi broj Life-a. Čim sam ga otvorio video sam fotografiju branja paprika koju sam snimio u Makedoniji. Potpisana mojim imenom. Mogu slobodno da kažem da je to bio najsrećniji trenutak u mojoj karijeri. Više puta je Life kasnije objavljivao moje fotografije, nekoliko puta u rubrici Velike fotografije, a jedanput i na naslovnoj strani, ali nikada nisam doživeo takvu radost. Od tog trenutka više ne sanjam taj san.
* Šta je za Vas fotografija? Kako beležite momente, emocije, atmosferu?
– Za mene je fotografija baš to što ste pomenuli: momenat, emocija, atmosfera. Da bih uspeo da uhvatim pravi momenat pun emocija potrebno je mnogo truda, ali i puno sreće. Postoje više i manje fotogenične scene. Sa prvima je lakše, ali kad snimate nešto što u sebi ne sadrži neku privlačnost samu po sebi, onda je potrebno upotrebiti sve svoje znanje i umeće kako biste od jedne takve „prazne“ situacije napravili dobru fotografiju. Kao što piloti, iako su nebrojeno puta pilotirali istim avionom, uvek pored sebe imaju listing koga se pridržavaju, tako i ja u takvim situacijama koristim „Moj mali bukvar“, koji sam sačinio pre mnogo godina.
* Kao autor šta želite da dokumentujete?
– Uvek naglašavam da ja sebe ne smatram klasičnim fotografom. Ja sam slikar sa fotoaparatom. Za mene fotografija nije samo puki dokument već ona mora da bude pre svega kreativna, da ima svoju dušu koja je odraz duše stvaraoca. Veoma je važno šta fotografišete, ali ja smatram da je još važnije kako to fotografišete. Svi fotografi ovoga sveta mogu snimati neku osobu ili scenu, ali vaša fotografija te osobe ili te scene mora da bude samo vaša i različita od drugih fotografija.
* Proputovali ste gotovo čitav svet, koja su najegzotičnija mesta, ljudi i situacije… koja ste slikali i da li imate neku neostvarenu želju, nešto što niste fotografisali, a želeli biste?
– Oduvek sam voleo da putujem i istražujem. Možda je baš to i razlog što se bavim fotografijom. Najsrećniji sam bio kada su me angažovali da snimim reportaže ili monografije o nekim mestima koja nikada ranije nisam posetio kao što je to bio slučaj sa Portugalom, Kazahstanom, Marokom… Puno je takvih mesta u svetu gde bih voleo da snimam, ali najdraža putovanja su mi u one sredine gde ljudi još uvek žive svojim tradicionalnim načinom života, gde globalizacija još nije stigla.
* Često fotografišete sa krovova i sa visina, koju čar nosi fotografija napravljena iz te perspektive?
– Mislim da to potiče iz najranijeg detinjstva. Uvek sam voleo da se verem po drveću i šetam po krovovima. Kada sam počeo da fotografišem, dobio sam priliku da snimam iz aviona, helikoptera, motornog zmaja… pa sve do balona na koji sam ugradio motor od paraglajdera koji mi je omogućio da letim i snimam ono što želim iz ugla koji mi najviše odgovara.
* Kao fotoreporter bili ste neretko u prilikama koje bi one manje hrabre naterale da se okrenu laganijim temama. Šta je održavalo Vaš istraživački duh i želju za što interesantnijom fotografijom?
– Pogrešno bi bilo smatrati me hrabrom osobom. Osećam neizmeran strah, ali svaki put kada se postavi pitanje da li se izložiti nekom riziku ili napraviti dobru fotografiju prevagne želja za fotografijom. Čvrsto stisnem fotoaparat i ubedim sebe da mi se valjda neće dogoditi nešto loše. Do sada je to uspevalo.
* Fotografisali ste proteste devedesetih, a i ove danas, koji postoje uprkos ili upravo zbog epidemije koja nas je zadesila. Šta Vi vidite na tim fotografijama?
– Redovno fotografišem sve proteste, ali moj stil rada podrazumeva snimanje iz neuobičajenih uglova tako da sam prilično udaljen od ljudi i drugih kolega. Pošto se ti protesti uglavnom redovno događaju na otvorenom, to je opasnost od dobijanja korone manja. Na tim fotografijama vidim, pre svega, istinu za razliku od laži kojima nas sa propagandnih glasila svakodnevno truju.
* Kako vidite ulogu fotografije u nezavisnom novinarstvu?
– Za mene je izraz nezavisno novinarstvo pleonazam, jer ako neko novinarstvo nije nezavisno, ono nije ni novinarstvo. U socijalističkoj Jugoslaviji novinari su imali status društveno-političkih radnika i u to vreme je teško bilo biti pravi novinar, mada ih je bilo tu i tamo, naročito posle Titove smrti. Danas je ogroman broj onih koji sebe smatraju novinarima, a u stvari su puki glasnogovornici sekte na vlasti. Nasuprot njima postoje vrhunski profesionalci i tu pre svih mislim na one novinare koji se bave istraživačkim novinarstvom. Reporterska fotografija je u neraskidivoj vezi sa dobrim novinarstvom i njen zadatak je da dokumentuje ono o čemu pišu novinari.
Danas a ne Večernje novosti
* Bili ste Danasov saradnik, da li biste izdvojili neke fotografije i fotografisanja iz tog perioda?
– Moja saradnja sa Danasom krajem XX i početkom XXI veka bila je veoma slična mom današnjem angažovanju na Fejsbuk stranici Dragoljub Zamurovic Photography. Ja sam tada svakog dana postavljao na zadnju stranu novina po jednu svoju fotografiju i nekoliko rečenica uz nju. Obično je to bio komentar na neki aktuelni događaj ili ličnost. Često sam se koristio ironijom, sarkazmom ili satirom po ugledu na Kočića, Nušića ili Domanovića. Na primer, 31. jula objavio sam fotografiju jedne male gole dežmekaste žene koja negde korača. Snimak je bio otpozadi sa naslovom „JUL odlazi“ aludirajući na Miru Marković i Jugoslovensku levicu. Takođe, sećam se i fotografije mrtve bubašvabe prevrnute na leđa sa tekstom o ovom insektu i naslovom „Gotov je“, koji je pratio akciju Otpora protiv Miloševića. Jednoga dana pozvao me je Uroš Šuvaković, današnji profesor Beogradskog univerziteta na Učiteljskom fakultetu, a nekadašnji zamenik načelnika analitike Državne bezbednosti, i ponudio da prekinem saradnju sa Danasom, a zauzvrat on će mi omogućiti da dobijem prostor u Večernjim novostima. Naravno da nisam prihvatio predlog jer sam znao kakve „istine“ objavljuje taj dnevnik.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
