Žan Pol Belmondo – romantični junak koji je provocirao vreme i život

– Otišla je jedna legenda, ne samo francuske nego i svetske kinematografije. Belmondo je imao divan život, pun uspeha i avantura, toliko uzbudljiv da bi mogao da postane scenario za film.

Mislim da je on bio autentični junak sopstvenog života, koji je i u poznijim godinama, do kraja, sa onom otmenom pariskom nonšalancijom nosio svoj veliki šarm, harizmu i gospodstvo mangupa.

Živeo je onako kako je želeo, što je, naravno, velika stvar za svakog čoveka – kaže za Danas naša legendarna glumica Beba Lončar povodom smrti kultnog francuskog glumca Žan Pola Belmonda.

Slavni Bebel preminuo je u ponedeljak u svojoj kući u Parizu, u 89. godini, u miru, kako je javnosti saopštio njegov advokat i blizak prijatelj Mišel Gode, a ova vest osvanula je na naslovnim stranama vodećih svetskih medija, ali i na društvenim mrežama, na kojima se milioni poštovalaca opraštaju od velikana pokretnih slika, kao i njegove brojne kolege.

Bebi Lončar, kako ističe za naš list, u sećanju, iz davnih godina, ostala je izjava jednog njegovog francuskog obožavatelja, koji je rekao: „Kad sretneš Belmonda na ulici, nikada ne znaš da li će da te zagrli ili da te nokautira.“

– To jeste vrlo duhovit opis ovog izuzetnog glumca, ali je negde i tačan – Belmondo je u sebi imao onu vrstu neočekivanosti koja ga je činila vrlo zanimljivim čovekom i glumcem, i zato ga je toliko volela publika širom sveta.

Bio je i ostao zvezda, čak i kada je njegovo najbolje kreativno vreme prošlo. O tome svedoči i činjenica sa koliko pažnje svetski mediji sada izveštavaju o njegovoj smrti, i sa koliko tuge se njegove kolege i prijatelji opraštaju od njega.

I ja sam, naravno, volela Belmonda, naročito iz vremena njegovih prvih filmova, koji su nama ovde bili uzor, i koje smo na neki način pokušavali da „uvezemo“ u ono što se sredinom šezdesetih godina snimalo kod nas.

Godarov „Do poslednjeg daha“, koji je Belmonda preko noći lansirao u zvezde, bio je veličanstven film moje mladosti. I neponovljiv – pokušali su da naprave rimejk, i to sa Ričardom Girom i Valeri Kapriski, ali nisu uspeli.

Fantastični su bili svi filmovi Novog francuskog talasa u kojima je igrao, i za razliku od Alena Delona, njegovog bliskog prijatelja, glumca geometrijski savršene lepote čija je zvezda tih godina takođe počela da sija, i s kojim su ga stalno upoređivali, Belmondo je publiku osvajao šarmom i izgledom muževnog mangupa – ističe Beba Lončar, glumica koja je obeležila jednu od najvažnijih epoha jugoslovenskog filma.

Prema rečima filmskog teoretičara i kritičara Srđana Vučinića, Belmondo je bio važan činilac u stvaralaštvu kultnih francuskih reditelja.

– Slično onome što je Hemfri Bogart značio za američki film-noar 40-ih i 50-ih godina prošlog veka, predstavljao je deceniju kasnije Belmondo u filmovima francuskog Novog talasa.

Ikonu, habitus, ovaploćenje nove energije, znak raspoznavanja. U dostizanju spontanosti toliko potrebne za dokumentarizam filmske slike, ali i u svojevrsnom otklonu od likova koje je tumačio – ležala je njegova harizma, kojom je obojio pre svega Godarove, ali i filmove Luja Mala, Šabrola, Melvila, Pitera Bruka… – smatra Vučinić.

Reditelju Darku Bajiću legendarni francuski glumac obeležio je godine odrastanja:

– I dok sam bio klinac, i onda kad sam upisao studije režije i postao reditelj, Belmondo je bio moj filmski junak, i to je ostao do danas.

A sve je počelo od njegove prve uloge kojom je osvojio svet, remek-dela “Do poslednjeg daha”, a onda su došli i “Borsalino”, “Moderato cantabile”, “Dve žene” i ostali kultni filmovi u kojima je igrao.

Bio je uzbudljiv glumac i čovek, spontan i šarmantan kozer, i upravo mu je ta neposrednost donela svetsku slavu među svim generacijama gledalaca – Belmondo je uspevao da uloge koje je igrao dočara kao da ih lično živi.

A njegov privatni život u mnogim stvarima nije se razlikovao od avantura tih njegovih junaka. Mislim da je Belmondo bio jedan od poslednjih velikih romantičnih filmskih heroja koji su provocirali vreme i život, i koji su svojom ličnom autentičnošću ostali nezaboravni.

Danas je tih romantičnih junaka u svetskom filmu sve manje, u modi su filmski gubitnici, jer je svet izgubio veru u pobednike – kaže Bajić za naš list.

Svog prvog susreta sa Belmondom seća se kritičar Milan Vlajčić.

– U Godarovom filmu “Do poslednjeg daha”, kao Mišel Poakar, pao je pod kišom policijskih metaka nasred pariskog bulevara. I devojci koja ga je otcinkarila progovorio pred smrt, uz osmeh koji se ne zaboravlja: “Gaduro”.

Bio je to moj prvi susret sa Žan Polom Belmondom i DŽin Siberg, jednog martovskog popodneva 1961, u memljivoj dvorani “20. oktobar”. Obeležio je Bebel veliku epohu filma.

Sada nije rekao ništa. Umirao je na filmskom platnu sijaset puta, ali ono prvo umiranje se ne zaboravlja – ističe Vlajčič za Danas.