Zanesena mašta dečaka

Nastup u subotu, u društvu Simfonijskog orkestra RTS pod upravom maestra Bojana Suđića, i u delu koje ga je proslavilo širom planete – Šopenovom Klavirskom koncertu br. 2 u ef-molu op. 21, bio je trenutak tako dirljiv, potresan, uznoseći, delikatan i zapanjujuće čudesan. Šta smo samo sve propuštali ovih poslednjih godina, koliko umetničke raskoši, koliko dragocenosti onog potpunog predavanja stvaranju i otkriću u jednoj od najskupocenijih stvari na svetu. Ali, ako nam je za utehu, i ostatak planete odrekao se i sam još odavno čiste umetnosti i inovacijskog zanesenjaštva. Ivo Pogorelić redak je zato umetnički primerak danas, gde god da upremo pogled. Treba iz tog razloga biti zahvalan što nas je uopšte obasjao ovog časa svojom posebnošću kojoj nema cene.

U prvom delu ovog po svemu specijalnog koncerta, Simfonijski orkestar RTS izveo je Dvoržakovu glasovitu Simfoniju br. 9 u e-molu „Iz Novog sveta“, sa jednom nedvosmisleno novootkrivenom sopstvenom sviračkom snagom. Neki nepoznati novi glasovi probili su se ovde napolje i dotakli publiku, prostudiranih ideja pod dirigentskom palicom Bojana Suđića, jer svaki je član orkestra najednom bio baš tu na nekom svom osmišljenom zadatku, pa je to sasvim sveže sviračko dostojanstvo elektrifikovalo ovaj ansambl da posegne za zvučnom raskoši i preda se velikoj muzici, demonstrirajući snagu umetničke volje. No, taj izvor elektriciteta bez sumnje je potekao iz generatora struje po imenu Ivo Pogorelić. Trenutak kada ovaj mag stupa na scenu, bio je na svoj način nadrealan za dupke ispunjen Kolarac, u kome su tog časa obožavaoci, čini se, visili i sa tavanice zdanja. I publika i muzičari u orkestru, na čelu sa svojim maestrom, poklonili su se u taj mah čitavim bićem jednom istinskom stvaraocu muzičkih ideja u sadašnjosti, i to onog apsolutno najvišeg ranga.

Da razmotrimo šta je to učinio Ivo Pogorelić ove večeri sa Šopenovim Klavirskim koncertom u ef-molu. Težak zadatak. Najpre, ovo delo pod njegovim prstima ne liči ni na jednu drugu interpretaciju koju poznajete – što je sjajna vest! Čitati toliko mudro, toliko samosvojno ovaj Koncert, a da se ne oskvrne ni komadić ideje grandioznog Frederika, niti da se naruši sopstvena misao u isti mah, toliko nadalje lična emocija s tim u vezi – to ‘Ja’ samo po sebi, ali ne neko egoistično i samoljubivo ‘Ja’, već ono ‘Ja’ koje verno služi muzici i unapređuje je da bude još blistavija sobom samom – nestvarno je i neostvarivo u zbilji, koliko god se mnogo koji drugi pijanista oko toga trudio. Latiti se velikog kompozitora poput ovog, a ostati sa svojom ličnošću, poštovati a ne pokoriti se, te religiji Šopena odistinski podići hram, ali lično svojom rukom, svojom vizijom, svojom materijom kao gradivnim elementom – ushićujuće je delo. Da je samo ovo odsvirao u životu, već bi zadužio svet svojim jedinstvenim umećem uzdizanja onog već dobro znanog na jedan nedohvatan stupanj, u vasionu zvukova. Nije ni čudo što su nam zato krenule suze na oči u laganom stavu i prvi i drugi put. Plakali smo pred majstorstvom i idejom muzike koja nam je izmakla nekako iz ruku u ovim prljavo sivim, sićušnim i proračunatim u duhu, bedno komercijalnim i bakteriološki ispra(z)nim vremenima. Najdublja zahvalnost u srcu za tebe i tvoju zanesenu maštu večitog dečaka, Ivo.