Žanetić: Živimo u društvu u kojem jedino funkcioniše politička propaganda

Pisao je za Indexovo Pozorište, Dnevni Telegraf, Evropljanin, NIN, Večernje Novosti. Pošto je ovo pisanje uglavnom namenjeno odraslima, radi ravnoteže objavio je, poodavno, i nagrađivanu knjigu za decu – „Bića o kojima malo znamo“.

Kao samostalni scenarista ili koscenarista (najčešće u tandemu sa Mićkom Ljubičićem) napisao je nekoliko predstava Indeksovog (radio) pozorišta, scenario za predstavu „Danas nam je divno dno“ scenario filma „Potera za Srećkom“, TV serijal „Lekoviti šou“.

Predavač je na Fakultetu za medije i komunikacije Univerziteta Singidunum, a u PLJiŽ-u, čija šesta sezona počinje 1. oktobra na TV Nova S, osim po duhovitim opservacijama prepoznatljiv je po zaraznom smehu.

Da li ste se uželeli rada na PLJiŽ- u, da li će prva epizoda imati rezime svega što se dešavalo tokom pauze ili ćete odmah krenuti da se bavite aktuelnim zbivanjima, onim koja tek treba da nam se dese?

– PLjiŽ je posao koji volim, pa se pred početak sezone – kao i pred početak rada na svakoj od emisija – vodi velika borba između lenjivca i radoholičara u meni. Plus tu dođe i dodatna borba između tremaroša i egzibicioniste.

Tako da se i jesam i nisam uželeo rada, zavisi kog nosioca šizofrenije pitate. Ali bi mi svakako bilo žao da PLjiŽ-a nema, sad kad ima toliko toga o čemu PLjiŽ može nešto da kaže. U tom smislu, ne verujem da ćemo se mnogo zadržavati na događajima koji su prošli.

Mi smo se nekako izveštili, sa godinama rada, da se više razumemo u situaciju nego u događaje, nama ono što se dešava i prođe služi kao ilustracija da se bavimo onim što je stalno tu. I što ne pokazuje neku čvrstu nameru da nas ostavi na miru. Dakle, najverovatnije ćemo se odlučiti za „aktuelnosti“, a i ko će da se seti šta se sve desilo tokom leta.

Da li ćete nešto menjati u konceptu emisije ili za time nema potrebe?

– Mislim da ćemo promeniti fotelje, u smislu da ćemo uzeti iste fotelje, samo malo novije. A ove stare ćemo odneti kući, em da imamo lep radni suvenir, em da vežbamo sedenje (smeh).

Elem, jedan moj, u televiziju verzirani prijatelj, je našu emisiju definisao kao anti-format. I u pravu je, mi smo prilikom kreiranja koncepta veoma vodili računa da što manje televizije dovedemo na televiziju. Čak smo i TV studio, onoliko koliko je to imalo estetskog smisla, pretvorili u sobu sa tri fotelje.

U toj osnovnoj postavci nemamo nameru bilo šta da menjamo. Ali, ako nam u nekom trenutku padne na pamet da u toj sobi takvi kakvi smo izvedemo nešto što nismo do sada, eto promene. Što je, uzgred, zapravo nešto što radimo u svakoj emisiji.

Pojednostavljeno rečeno, ako stalno radimo nešto novo, promena bi značila da ćemo raditi nešto staro. A to nećemo.

Kako je pandemija korona virusa pogodila satiričare?

– Pogodila nas je temom, u dobrom i u lošem smislu. Loše je što je reč o bolesti i njenim posledicama, po pitanju čega humor – hajde da to politički korektno kažemo – svakako ima neka ograničenja.

No, na sreću satire a na nesreću svega ostalog, sa pandemijom su ukorak išle i društvene, političke i mnoge druge reakcije, koje ostavljaju onoliko prostora da se o njima nešto kaže. Pa smo to i činili, svi mi kojima je satira način da nešto kažu. I tek ćemo, daleko je od toga da je ovo gotovo.

Da li je prema vašoj oceni PLJiŽ postao brend i ako jeste šta je esencija ovog brenda?

– Kao što znate, deo mog života posvećen je radu sa brendovima. Te bih u tom smislu, teoretski gledano, imao puno pravo da kažem da je PLjiŽ brend.

No, pošto se ta reč koristi i kad treba i kad ne treba, hajde da se ograničimo na to da je ovaj akronim od Petrović, Ljubičić i Žanetić postao reč koja se prepoznaje i kojom se jasno i distinktivno obeležava jedan medijski sadržaj, bio on na televiziji, na YouTube-u ili u bilo kom drugom obliku.

I da ostanemo na toj jednostavnosti, esencija tog akronima su tri čoveka koji, svako na svoj način, daju osvrt na političke i društvene događaje protekle nedelje. Od čega je način na koji to radi Mićko Ljubičić najupečatljiviji.

Pored nastupa Mićka Ljubičića, ko ili šta ume vas da nasmeje?

– Draža Petrović, vaš urednik (smeh). Sem njega, velika je i dugačka lista sastavljena od mnogih ljudi koji se na sebi svojstven način, u ovim medijima i u ovim vremenima, bave ovim našim poslom.

Ako krenem da ređam tu listu sada, izostaviću nekog, pa ne bih da rizikujem, senilan sam otkad znam za sebe.

A ionako svi manje-više znamo na koga mislim. Drugu, neobavezu i kratku međunarodnu listu, lakše je sastaviti i nemam nikakvih esnafskih obaveza i obzira: Monti Pajton, Efraim Kišon, Art Buhvald, Vudi Alen, Edi Izard, Džordž Karlin…

Da li ćete obraditi posetu Trampu, odnosno, koji deo ove posete zaslužuje da se nađe u PLJIŽ-u?

– Ne bih da licitiram sada, ali mi se čini da od same posete Trampu postaju zanimljivije novonastale posledice posete Trampu. I sad je nekako trenutak da upotrebim ono čuveno analitičarsko „vreme će pokazati“. Pa to, evo i činim. Vreme će pokazati, pa sad šta god.

Kako vam se čini situacija u Crnoj Gori nakon izbora, da li biste stavili akcenat na pad Mila Đukanovića ili na opoziciju po sebi, kako vam deluje njena retorika, da li je Milo definitivno pao?

– Za potrebe, da izvinete, analize situacije u Crnoj Gori, Mićko je svojevremeno osmislio – a Draža mu dao ime – crnogorskog turističko-političkog analitičara Suncobrana Ležajića.

I taj čovek je, sa sve tri para naočara za sunce, zadužen da nam objasni crnogorske događaje iz ove specifične perspektive sa jedinstvenog mesta gde se ukrštaju litije, članstvo u NATO, cena espresa u Sutomoru i stanje na of-šor računima u zemljama koje imaju more i ostrva, ali nisu na Jadranu.

Šta god nam on bude saopštio kao rezultate svoje analize, mi ćemo prihvatiti da objavimo u ekskluzivnom intervjuu.

Da li vas je iznenadila vest da nova vlast u Crnoj Gori neće menjati himnu, zastavu i grb?

– Principijelno gledano – a s obzirom da 30-i-kusur godina komentarišem događaje na teritoriji sve četiri zemlje čiji sam bio državljanin, a da nisam promenio mesto boravka u pasošima – nema velikog iznenađenja, šta god da se desi i kod nas ovde i u našoj okolini.

A s obzirom da me pitate da li sam se iznenadio nečim što se nije ni desilo, tu tek ne mogu da se iznenadim.

Opet, ovako iz daljine gledano, čini se da promena vlasti ne mora da znači promenu državnih simbola, koliko bi mogla da znači neke druge i ozbiljnije promene.

Ako ih bude, ako budu adekvatne, ako ih bude dovoljno i ako dovoljno potraju. A to je pa opet jedna ozbiljna tema, za koju je preveliki optimizam misliti da se može u jednom odgovoru na jedno pitanje i načeti, a kamoli nešto više. Tako da se vratimo na početni odgovor: nije me iznenadilo (smeh).

Ko vam u Srbiji na opozicionoj sceni deluje najupornije i najartikulisanije?

Tanja Fajon, pod uslovom da se složimo oko toga da je najuporniji i najartikulisaniji predstavnik ovdašnje vlasti – Donald Tusk, predsednik Evropske Narodnjačke Partije.

Mada se sad nešto nameće i gospođa Zaharova, ako se složimo da su njeni novosuprotstavljeni vladajući pandani Grenel i/ili Palmer.

Htedoh ovim svim da kažem da smo mi politički toliko interesno degradirani, a to pritom nije od juče, da ne možemo više ni da govorimo o poziciji i opoziciji u klasičnom smislu.

Šta ima da mi se sviđaju poslovođa ili kandidat za poslovođu u samoposluzi u mojoj ulici, kad ga ja ionako ne postavljam, nego direkcija. Koja nije u mojoj ulici, jelte.

Ocenili ste aktuelni sistem kao hibrid autokratije i fasadne demokratije. Postoje li pitanja ili teme kojima bi trebalo da počnemo da se bavimo da bi se razobličila ova štetna kombinacija?

To je ona vrsta problema koju je svojevremeno lepo definisao Erne Rubik, kreirajući onu svoju kocku za koju ja nikad nisam imao strpljenja.

Nije problem rešen ako se složi samo jedna strana problema, potrebno je složiti ih sve. I sad te strane ovog našeg problema možemo da ređamo, ko zna kad ćemo da stanemo: velike sile i Srbija; kapitalizam i javna svojina; nacionalno i demokratsko; državno i partijsko… Ova naša zajednička „nastamba“ zahteva jedno temeljno čišćenje, projektovanje i renoviranje.

Ali ako sam u situaciji da odokativno ocenjujem prioritetan zadatak, mislim da će to biti ekonomske i sve ostale posledice pandemije, koja je, pritom, i dalje u toku. A svakako da u nekom trenutku treba da se reši i pitanje štonobisereklo „Prištine“… I to ne zato što to prvo treba da se „rešava“, već zato što to već dve decenije služi kao povod i izgovor da se ništa drugo ne rešava.

Da napomenem, niti pod „rešenjem“ podrazumevam priznanje, niti nepriznanje. Već čvrstu i vremenski dovoljno oročenu odluku za samo jedno od to dvoje. Eto sam se malo uozbiljio, red je, s obzirom na temu.

U svetu marketinških komunikacija postoji mnogo zanimljivih misli. Koje su vama lično najdragocenije i zašto?

– Dobra reklama ne čini nikakvu uslugu lošem proizvodu. Ta misao je dragocena jer već veoma dugo živimo u društvu kome je politička propaganda – i to za sve manje naručilaca – jedino što funkcioniše.

Pritom, propaganda je sama po sebi jedna skupa delatnost, pa kad-tad dođe na naplatu. Jedan deo fakture nas čeka, uskoro. I neće biti mala cifra.