Žanr i Biković tajna rekordne gledanosti „Južnog vetra“

Po broju prodatih bioskopskih ulaznica osim „Južnog vetra“ izdvaja se duologija Dragana Bjelogrlića „Montevideo“. Oba sportska filma smeštena u period 1930-ih imali oko 500.000 gledalaca – tačnije „Montevideo, bog te video!“ 516.124, a „Montevideo, vidimo se!“ 498.501.

Ovo su podaci liste gledanosti domaćih filmova u bioskopima u periodu od 2010. do 2019. godine koju je objavio Filmski centar Srbije.

Na listi se nalazi čak 123 ostvarenja distribuirana u našim bioskopima tokom poslednje decenije.

U deset najgledanijih su i: „Parada“ Srđana Dragojevića (336.372), „Mali Budo“ Danila Bećkovića (324.257), „Taksi bluz“ Miroslava Stamatova (272.793), „Šešir profesora Koste Vujića“ Zdravka Šotre (219.853), „Gorčilo“ Milana Karadžića (219.126), „Bićemo prvaci sveta“ Darka Bajića (215.052) i „Kralj Petar I“ Petra Ristovskog (202.459).

Na jedanaesto mesto plasiralo se „Stado“ Nikole Koja, satirična komedija koja spada u filmove koje je pogledalo preko 200.000 gledacalca (200.910).

Na osnovu ove liste može se videti da u tri najgledanija filma glavnu ulogu tumači isti glumac – Miloš Biković, kao i da su pojedini reditelji predstavljeni sa nekoliko naslova.

To su: Dragan Bjelogrlić („Montevideo, bog te video!“ i „Montevideo, vidimo se“), Danilo Bećković („Mali Budo“ i „Jesen samuraja“), Zdravko Šotra („Šešir profesora Koste Vujića“ i „Santa Maria della Salute“), Milan Karadžić („Gorčilo“ i „Biser Bojane“) i Dejan Zečević („Vojna akademija 2“ i „Vojna akademija 3: Novi početak“).

Njihovi filmovi imali su više od 100.000 gledalaca.

Od scenarista najprisutniji su Dimitrije Vojnov sa čak tri filma koje je pogledalo više od 100.000 gledalaca („Montevideo, vidimo se!“, „Mali Budo“ i „Jesen samuraja“), te Srđan Dragojević („Parada“ i „Montevideo, bog te video!“) i Milovan Vitezović („Šešir profesora Koste Vujića“ i „Kralj Petar I“), sa po dva.

„Ukoliko je na uzorku samo cifara (a moramo imati u vidu da se u narečenom periodu drastično promenio prikazivački okvir – nestao je, recimo, Beograd film sa svojim lancem kino-dvorana, a stigli su sinepleksi mahom u tržnim centrima, a pritom se i demokratizovala sama proizvodnja filma, omogućavajući time priliku za nastanak atipičnijih i ne nužno potencijalno komercijalnih ostvarenja), može se zaključiti da su, kada je reč o rezultatima bioskopske distribucije, sasvim očekivano, gledalačke preference gotovo istovetne onima u drugim delovima sveta, pa čak i onima u SAD, ako tamošnji prikazivački kontekst uzmemo kao najilustrativniji i najreferentniji. Najgledaniji su pitki i komunikativni filmovi dovoljno jasnih žanrovskih određenja, naglašene narativnosti i pregledne filmske priče, u jednom podužem trenutku tražen je bio i taj retro-šik, što je ponovo u skladu sa svetskim gibanjima, a nužno je da filmovi imaju i jasan lokalni/ovdašnji kolorit i dovoljno široku lepezu popularnih i dragih glumačkih lica u zapaženim rolama“, kaže za Danas filmski kritičar Zoran Janković.

On ističe i da je u tom smislu došlo i do izvesne smene glumačkih generacija.

„Novi vek je pojavom Miloša Bikovića dobio bioskopsku zvezdu modernijeg kova u zamašnim, ako ne i baš glavnim ulogama u ambicioznijim produkcijama. Osim toga, žanrovski naglašeniji filmovi sada već uveliko i sigurno zauzimaju važnije mesto u srpskom filmskom glavnom toku“, priča Janković.

On napominje da se na drugom tasu nalaze ostvarenja arthouse profila, koji prevashodno streme festivalskom životu, mahom van granica naše zemlje.

„Što predstavlja još jednu rimu sa stanjem stvari u kinematografijima iz drugih delova sveta. Tu se nikako ne sme smetnuti s uma da i arthaus (tzv. festivalski) filmovi obično imaju zapažen život tokom kasnije televizijske distribucije, čime stižu i pred gledaoce koji iz ovih ili onih razloga i/ili pobuda ne gledaju srpske filmove u bioskopima. Tu je sada isprva diskretna pojava striming-servisa koji su usredsređeni na domaće filmove. Sve bi to barem u načelu i nominalno trebalo da bude uzeto u obzir prilikom nekog sveobuhvatnijeg istraživanja na temu gledanosti domaćih filmova i dominatnih navika ovdašnje filmske publike“, dodaje Janković i pominje dve skorije inicijative Filmskog centra Srbije – Sala srpskog filma u beogradskoj Kombank dvorani i Mreža kino-prikazivača Srbije, čime se daje prilika za potencijalnu publiku da u kontinutetu prati aktuelna dela srpske kinematografije.

On napominje da ukupno uzev, gledanost srpskih filmova u ovdašnjim bioskopima u pomenutom periodu očitava prilično srodnosti sa ekvivalentima iz inostranstva, bez nekih upadljivijih odstupanja ili posebnosti ovog podneblja. „Posve druga je tema u kojoj meri savremeni srpski film odražava srpsku zbilju, odnosno, u kojoj meri otvoreno korespondira sa našim životima u stvarnosnoj dimenziji, ukoliko je saobraznost po toj osnovi u ovom trenutku i uz sve moguće uslovnosti, uključujući tu i samu suštinu igranog filma kao medija, kao širom sveta ubedljivo najtraženije forme, uopšte i moguća. Treća tema bi bila šta će biti sa bioskopskom distribucijom u ovoj pandemijskoj nevolji“, zaključuje naš sagovornik.

Od hiljadu do 100.000 gledalaca

Za sastavljanje liste, kako kažu iz FCS-a, korišćeni su zvanični podaci o gledanosti filmova u srpskim bioskopima, a na osnovu izveštaja prikazivača i distributera.  Filmovi su u zavisnosti od broja gledalaca podeljeni u šest grupa: naslovi koje je pogledalo više od 100.000 gledalaca (17 ostvarenja), između 50.000 i 100.000 gledalaca (devet ostvarenja), između 20.000 i 50.000 gledalaca (18 ostvarenja), između 5.000 i 20.000 gledalaca (38 ostvarenja), između 1.000 i 5.000 gledalaca (32 ostvarenja) i filmovi koje je pogledalo manje od 1.000 gledalaca (devet ostvarenja).

Dokumentarci

Najgledaniji dokumentarni film na listi je „Albertov put“ u režiji Predraga Bambića (37. mesto, 25.842 gledalaca), a najgledaniji dokumentarno-igrani film je „Žućko: Priča o Radivoju Koraću“ u režiji Gordana Matića (38. mesto, 25.359 gledalaca).