Zaplet iz antičkog mita u stilu Holivuda: Hendlova ”Semele” kao druga premijera u okviru Operskog festivala u Minhenu

Hendlove opere polarizuju: za jedne su one samo serijelni niz arija, za druge su one kultne kompozicije.

U Minhenu, za vreme intendanture ser Pitera Jonasa, većina Hendlovih opera bila je na repertoaru Bavarske državne opere.

Sada se novi intendant ove renomirane operske kuće Serž Dorni nadovezuje na tu glorioznu tradiciju, odlučivši se da za drugu ”festšpilpremijeru” izabere Hendlovu ”Semele”, koja je 15. jula premijerno izvedena u Princregententeatru.

Reč je o kooprodukcije sa njujorškom Metropoliten Operom.

Po Ovidijevim „Metamorfozama“

Ova kompozicija bila je Hendlov pokušaj da operu kao žanr etablira u Engleskoj.

To je i treća postavka režisera Klausa Guta u Bavarskoj državnoj operi, nakon Verdijeve ”Luize Miler” i ”Kuće krvi” G. F. Hasa.

Orkestrom je dirigovao Stefano Montanari.

Libreto za ”Semele” je napisao 1705/06. dramatičar William Congreve za jednu operu koju je komponovao John Eccles, ali koja nije nikada izvedena.

Taj libreto je prilagođen za Hendla, a radnja se temelji na verziji grčkog mita o Semeli, kao što ga je Ovidije utkao u 3. knjigu svojih ”Metamorfoza”.

Hendl je počeo sa komponovanjem 3. juna 1743. a 4. jula iste godine je delo bilo okončano.

Oratorijum je bio praizveden 10. februara 1744. u Theatre Royal, u Kovent Gardenu u Londonu.

Usledila su još tri izvođenja.

Sam žanr ove priče o Semele je u muzikologiji sporan.

Hendl je ovo delo naznačio kao „After the Manner of an Oratorio“, ali se istovremeno distancirao od pojma oratorijuma, koji je inače primenio.

Uloga hora je neznatna i deluje samo komentarišući, ali ne sudelujući aktivno u radnji.

Hendl je ovaj oratorijum/operu sam izvodio isključivo koncertno i mimo u libretu datih scenskih instrukcija.

Ipak ovo delo je apostrofirano kao opera, čime je ono, posle Henri Perslove opere ”Dido i Eneja”, bilo jedno od prvih opera u istoriji muzike u Engleskoj.

U 20. veku ova opera sa uspehom je scenski izvođena u Kembridžu 1925.

Iskakanje iz šina

Semele je zapravo figura tužne sudbine.

Ona mora da se uda za Atmasa, ali je u seksualnom odnosu sa Jupiterom.

Režiser Gut premešta zaplet iz sfere grčke mitologije u svet bogatih malograđana.

U jednoj luksuznoj beloj dvorani Semele i Atmas, radosno ali i prinuđeni, slave svadbu u dizajniranim kostimima.

Semele želi da izađe iz te teskobe i susreće Jupitera u obličju orla, čije crno perje nadire sa tavanice bele dvorane.

Svadbena ceremonija ”iskače iz šina”, nevesta decidirano kaže ”ne” i sa žestinom probija rupu u zidu, da bi iz teskobe ovoga sveta prodrla u svet bogova.

Semele je statistkinja sopstvenog života.

Sopstvena životna stvarnost joj je strana.

Njen otac ju je prisilio na brak sa Atmasom, našavši se namah na svadbenoj ceremoniji koja podseća na pompeznu holivudsku filmsku scenu.

Time što počinje da sebe posmatra iz spoljašnje perspektive, ona stvara jedan prividni paralelni život koji navlači kao rukavicu na svoj život u kome će čežnje biti ispunjene: saosećajni otac, jedan verni muž, u jednu reč: svestrano ispunjenje.

Ali samo privremeno i irealno.

Na kraju je povratak u faktični svet u kome će uloga neveste biti zamenjena njenom sestrom Ino, jer ona nije dorasla ulozi koja joj je namenjena.

Semele, fizički prisutna, psihički ne nalazi put natrag u stvarnost.

Njen um će se užariti, suviše je daleko od normalnog.

Kruta očekivanja se premalo poklapaju sa njenom voljom individue.

Taj fundamentalni konflikt su Congreve i Hendl iz Ovidijevih ”Metamorfoza” utkali u narativnu pređu ovog baroknog dela.

To danas može biti šifra za moć građanskog korzeta.

Žena koja traži nemoguće

Naslovnu ulogu Semele je pevala Brenda Rae, koja je 2011/12. već debitovala u Bavarskoj državnoj operi u ulozi Konstance u Mocartovoj operi ”Otmica iz Seraja”.

Ulogu Jupitera (Zevsa) je pevao tenor Michael Spyres, koji je jednako u Minhenu nastupao u naslovnoj ulozi Ofenbahove opere Les Contes d’Hoffmann.

Poljski countertenor Jakub Jósef Orliński je debitovao u ulozi Atamasa, a ulogu Juno je pevala mecosopranistkinja Emily D’Angelo.

Sa orkestarskim „molto grave“ korelirala je tamna, do ekstrema dovedena, ali u sebi harmonična i homogena inscenacija.

Semele je kod Klausa Guta, kako on veli, žena „koja traži nemoguće i koja je zatočena u svetu u kome ona nije predviđena“.

Ovo je već u prvoj sceni evidentno: njena aranžirana svadba sa Atmasom u beloj svečanoj dvorani ukrašenoj štukaturama i hermetički zaptivenoj, bez prozora, je ominozna slika celokupne inscenacije.

U Klaus Gutovoj optici protagonistkinja je manično-depresivna, gotovo patološka figura na pragu ludila.

Velika arija „Endless pleasure, endless love“ koju peva Brenda Rae postaje izraz očaja koji prate histerični napadi smeha.

Ali Semele želi bezuslovno, želi besmrtnost i doslovno izgara u toj želji.

Na kraju je ona slomljena figura koja praznim pogledom odaje da više ne shvata šta se oko nje zbiva.

Ovde valja istaći zadivljujuće glumačke sposobnosti ove dramske partije koji stoje nad vokalnim kapacitetom ove solistkinje koja je pak briljirala izvanrednim koloraturama.

Michael Spyres peva ulogu Jupitera gipkim i toplim tenorom koji bez napora ispunjava prostor.

Na kraju će u već poznatom maniru biti proslavljena svadba.

Sada pak ne njena, već njene sestre Ino koju peva gromkim mecosopranom Nedažda Karijazina, koja sa Atmasom stupa u bračni savez.

Jakub Józef Orliński peva tu ulogu countertenora snažnim i dinamikom ispunjenim glasom.

Dirigent Gianluca Capuano je originalno akcentuirao ritmički part i očaravajuće vodio apsolutna pijanisima.

Protagonisti i režiser Gut su pozdravljeni burnim ovacijama, što je u Minhenu prava retkost, kao i orkestar koji kultivisanošću zvuka i njegovom transparentnošću traži sebi ravna.

U jednu reč – i mimo gorčine protagonistkinjine sudbine, ”Semele” je inscenacija očaravajuće lepote i sjaja.