Zarobljeniji smo nego što smo bili pre dve godine

Kad me pitaju da li mogu da pročitam poeziju, kažem da mogu da je otpevam. Čim vidim tekst, meni muzika zasvira u glavi – kaže Boris Mladenović iz grupe Jarboli za Danas.

On je akustičnim nastupom, pevajući umesto recitujući poeziju iz svoje zbirke „Smešna muka“, u sjajnoj atmosferi u Galeriji Polet, zatvorio ovogodišnji 13. Beogradski festival poezije i knjige „Trgni se! Poezija!“, koji je organizovala Izdavačka kuća Treći trg.

Mladenović je najavio da novi album grupe Jarboli može da se očekuje do jeseni, jer je za sada u fazi miksa, da Šabačko pozorište dovodi dečiju predstavu „Bela griva“, za koju je on radio muziku, u Malo pozorište „Duško Radović“ 24. juna, kao i to da, ako ovako nastavimo kao društvo, uskoro možemo da očekujemo smrt civilizacije.

U razgovoru za naš list govorio je i o sunovratu pop kulture, o novcu i moći, ukazao šta je to tragikomično u vezi sa mukom, ali i konstatovao da ucena u kojoj živimo proizilazi iz toga što su ljudi često svedeni na nivo gole egzistencije. Prema njegovom mišljenju, mediji koji nude informacije su preagresivni i uniformisani. Zato, u ovakvom društvu, pojedincu treba otključati novi put za razmišljanje.

* Kojim temama se baviš u pesmama?

– Napetost u odnosu pojedinac – društvo. To mi je centralna tema oko koje razmatram sve aspekte. U pitanju su životna iskustva o kojima razmišljam mimo toga da li ću da napišem pesmu ili ne. Unutrašnja nervoza vuče me da pravim muziku uz koju se nalepi tekst i tako nastane poezija.

* Da li imaš jednačinu za atmosferu u kojoj stvaraš ili se pesme prosto dese?

– Dese se u smislu da ideju, o kojoj razmišljam i koja pobuđuje osećaje, često neprijatnu, prvo izrazim kroz muziku, pa se na nju lepi tekst. U mom slučaju muzika je starija od teksta jer jedino tako mogu da ga sročim. Kada bih seo i uzeo papir i olovku da pišem nešto, verovatno ništa ne bih napisao.

* Zašto neprijatna?

– Zato što živimo u takvim vremenima gde nije lako biti pojedinac u društvu. Ne mogu da uprem prstom u određeni događaj, jer je to kod mene više na nivou utiska. Emocionalna tenzija je povod za sve. Nervira me ono što i druge ljude. Kada idem gradom i vidim toliko namrgođenih i nezadovoljnih ljudi na ulicama, u gradskom saobraćaju… Nervira me odnos naših polunepostojećih institucija prema građanima kojima treba da služe. U pitanju je gomila stvari i ne mogu da uđem u priču a da to ne zvuči kao kuknjava. Teško i naporno. Ja sam ipak muzikant i dolazim iz sfere pop kulture, pre nego poezije. U tom svetu vidim razne oblike licemerja, manipulacije, zloupotrebe te kulture, kao nečega što se obraća širokim narodnim masama. Mislim da je dosta stvari tu pogrešno nahereno i da je zapravo pop kultura, kojoj pripadam a u tom smislu i snosim odgovornost, postala neka vrsta sredstva za manipulaciju, a ne sredstvo slobodnog izraza. Osećam da se sistematski radi na tome da se ubije njen kapacitet kako bi se svela na nešto generičko, predvidivo i čisto tržišno orijentisano.

* Zašto je to tako?

– Takav je duh vremena u kome živimo. Materijalna korist i moć su postali jedini kriterijumi, a to u nekoj, ne tako dalekoj, budućnosti može da predstavlja smrt civilizacije, ha ha ha.

* Zašto se zbirka zove „Smešna muka“ i šta je to tragikomično kod muke?

– Tražeći naslov za zbirku okrenuo sam se oprobanom receptu – kada tražim naslov za ploču, često čitam tekstove, pa mi se u njima jave ideje koje dobro zvuče. „Smešna muka“ je parče stiha iz pesme „Zabluda“. Muka jeste malo smešna. Naravno nisu sve, ali dobar deo onih kuknjava i žalopojki skandalizovanih na društvenim mrežama, a društvene mreže predstavljaju aparat indokrinacije i ograničavanja ljudskih kapaciteta, jesu tragikomične. S druge strane, smatram važnim korakom lične evolucije trenutak kada sam počeo da doživljavam svoje probleme kao komične. U momentu kada sam to što primećujem kod drugih primetio kod sebe, nasmejao se u sopstveni brk i rekao – e, budalo jedna…

* Tekstovi u rokenrolu, od nastanka žanra, često imaju dobru pesničku podlogu, je l’ možeš da mi objasniš taj spoj?

– To i jeste i nije. Postoje sjajne kompozicije koje imaju odvratne tekstove. Veliki sam ljubitelj grupe Led Cepelin, koji imaju verovatno neke od najgorih tekstova u istoriji rokenrola. Kada slušam muziku, ako me muzika kupi, preživeću bilo kakav tekst, osim ako nije ksenofobičan, fašistički… Kada pišem, onda mi je važno da u odnosu muzike i teksta stvorim zanimljiv koncept i osećaj koji ljude može da motiviše na drugačije razmišljanje i nove ideje. Volim takve rok kompozicije, ali volim i glupe tekstove kada je muzika dobra.

* Jarboli su svirali pre par godina na Dan oslobođenja Beograda, na Ne da(vi)mo Beograd događaju i iza vas je na stejdžu stajala razvučena parola „Oslobođenje Beograda“. Da li je Beograd oslobođen?

– Ma to su blesave teze, parola je parola, ne može se koncertom ili muzičkim nastupom osloboditi bilo šta. Mogu da se bavim ličnim oslobođenjem i da to iskustvo prenosim drugim ljudima. Pitanje slobode je u glavi. Na taj način i zajednica treba da se oslobodi od nekakvog zagrljaja sistema koji joj ne odgovara. Mi ništa nismo oslobodili. Sad smo zarobljeniji nego što smo bili pre dve godine.

* Kako onda dopreti do pojedinca u situaciji u kojoj živimo?

– Jako teško. Mehanizmi kojima se dopire do pojedinaca su korumpirani baš zato što je mejnstrim ideologija postavila moć i novac kao jedine kriterijume. Kako vreme odmiče, situacija postaje sve gora, jer vi ne možete da skrenete pažnju nekom na nešto za šta on nije ni svestan da postoji. Ne osećam naročitu odgovornost da ću nekom nešto objasniti. Bavim se sobom i predsobljem, ha ha ha, šalim se.. Sobom i svojim iskustvima koje želim da podelim kroz muziku, jer smatram da se na taj način lakše dopire do ljudi.

* Muzika je za vreme protesta devedesetih igrala veliku ulogu, koliko je sada prisutna, u ovim subotnjim?

– Mislim da je muzika precenjena u tom smislu. Ona je više saundtrek za događaj. Muzika preslikava identitet događaja. Moram da priznam da više ne idem na ove proteste, a bio sam par puta. Podržavam ih, ali nisam učesnik baš zato što je na nivou energije i konteksta to nešto gde ja ne pripadam. Verovatno je takav i prateći saundtrek… Nije muzika pokretački faktor, ona je posledica pokretačkih faktora u društvu.

* Da li se izdvaja dovoljno novca iz budžeta za kulturu, a s druge strane, ako bi kultura bila državno sponzorisana, da li bi to uticalo na autonomnost umetnika?

– To zavisi od toga kakva je država. Koliko pratim, a ne pratim previše, stičem utisak da se i taj skromni novac za kulturu i medije, jer mediji su svakako deo pop kulture, tendenciozno izdvaja za neke podobne stvari. Zato možda i nije problem u količini novca, koja jeste smešna, već raspodeli koja deluje kao lopovsko-ortačka. I to je taj put u smrt civilizacije, ha, ha. Kultura je jako važna, bilo pop ili akademska. Ona je vid komunikacije, a od toga kakvu komunikaciju gajimo zavisiće zajednica u kojoj živimo. Čini mi se da trenutno gajimo neku agresivno-bahatu komunikaciju koja pre svega ceni materijalnu korist i moć, a zapostavlja druge aspekte naših života.