Zašto je važna dostupnost kulturnih sadržaja u detinjstvu?

Ovom temom bavio se i Zavod za proučavanje kulturnog razvitka (Zaprokul), pa je dr Maša Vukanović, etnolog i antropolog, napisala tekst koji prenosimo u celosti u nastavku.

Od kolevke pa do groba bogatstvo, raznovrsnost i dostupnost kulturnih sadržaja doprinose razvoju ličnosti, introspekciji i kognitivnim sposobnostima, a naročito jačanju kreativnosti.

Dostupnost kulturnih sadržaja je posebno važna u detinjstvu zato što se tada formiraju kulturne potrebe i navike. Naročito su važni programi u kojima deca nisu tek puki posmatrači, konzumenti ponuđenih sadržaja, već aktivni učesnici u stvaranju sadržaja koji otvaraju nove svetove mašte, umetnosti i kulture.

Počeci muzejskih inicijativa

Zavod za proučavanje kulturnog razvitka duže od 50 godina posvećuje pažnju kulturnoj ponudi namenjenoj deci, a u novije vreme i efektima učešća u takvim programima.

Istraživanje „Kulturna ponuda namenjena deci Beograda“ sprovedeno početkom 1980-ih je pokazalo da je u tom trenutku, početkom ’80-ih, svega pet muzeja u Beogradu obaveštavalo škole i predškolske ustanove o svojim programima (Muzej afričke umetnosti, Muzej „Nikola Tesla“, Prirodnjački muzej, Muzej primenjene umetnosti i Muzej savremene umetnosti).

Vojni muzej je nastojao da pokrene praksu obaveštavanja škola i predškolskih ustanova o svojim aktivnostima. Od pomenutih pet beogradskih muzeja, tri su pravila iskorake i organizovala za decu atraktivnije programe – vođenja kroz izložbe koja su prilagođena deci, demonstracije pojava i fenomena, radionice (Muzej afričke umetnosti, Muzej „Nikola Tesla“ i Prirodnjački muzej).

Muzej afričke umetnosti je tada uspostavio i saradnju sa Dečjom redakcijom Radio Beograda, te su deca posetioci muzeja uživo na radiju prenosila svoje utiske.

Napredak u svetskoj muzeologiji

Ove prakse su reflektovale napredak u svetskoj muzeologiji u kojoj je, još od početka ’70-ih, jačalo shvatanje da je za muzeje osim Njegove Visosti Predmeta izuzetno važan i Njegova Visost Posetilac, kako je to formulisao domaći muzeološki stručnjak Krivošejev.

Već krajem te decenije ovo shvatanje je za ishode imalo i veću pažnju ka osmišljavanju interpretativnih praksi i programa atraktivnih deci. Tome su u prilog išli i rezultati istraživanja u oblasti razvojne psihologije koja su pokazala i da, na primer, umetnička dela izložena u muzejima mogu biti svojevrsni udžbenici, ne samo u oblastima likovnih i primenjenih umetnosti, već i u matematici i drugim prirodnim naukama.

Na skulpturama se može učiti o simetriji i geometriji. Na slikama se može sagledavati raznovrsnost flore i faune. Slike, skulpture i muzejski eksponati predaju istoriju i približavaju istorijske ličnosti, uče o društvenim odnosima, geografskim otkrićima, tehnološkom napretku.

Celokupno školsko gradivo na plastičan i prijemčiv način deci može postati blisko upravo u posetama muzejima. U tome je dodatno važno što deca muzeje posećuju sa članovima porodice i/ili svojim nastavnicima, odnosno osobama koje su im bliske i prema kojima deca osećaju poverenje, što obezbeđuje veču prijemčljivost sadržaja.

Novi milenijum – nove mogućnosti

Početkom novog milenijuma, upravo mogućnosti koje su u svetu razvijene – dečji muzeji, dečji klubovi pri većim / tradicionalnijim muzejima, participativne radionice, i sl. – davale su podsticaje i muzejima u Srbiji da veću pažnju posvećuju deci.

Klubovi za decu i radionice posvećene temama izložbi u muzejima Srbije polako se rađaju već od druge polovine prve decenije 21. veka. Muzej nauke i tehnike, (osnovan 1989. godine) je smeštanje u nekadašnju zgradu dorćolske termoelektrane u Skender begovoj ulici 2005. godine iskoristio za pravljenje iskoraka i kreiranje prvog Dečjeg muzeja u savremenoj Srbiji.

Istraživanja „Kulturna participacija i kulturno nasleđe“ i „Mi smo porodica! Porodični dan u lokalnim muzejima kao deo turističke ponude Srbije“ su pokazala da gotovo 75% muzeja u Srbiji makar povremeno organizuje za decu atraktivnije programe: prilagođena vođenja kroz stalnu postavku i povremene izložbe praćena interaktivnim sadržajima, likovnim radionicama, pa i dramskim momentima.

Deca kao učesnici

Deca se uključuju i kao interpretatori znanja, ali i kao stvaraoci novih vizija tema i feonomena. Pojedini lokalni muzeji, između ostalih na primer Galerija Sava Šumanović u Šidu, Gradski muzej Sombor, Muzej grada Novog Sada, Narodni muzej Pančevo, Muzej Vojvodine, su napravili programe sa didaktičkim materijalima koji deci omogućavaju da povežu ono što iz različitih predmeta uče sa onim što su u muzeju videli i čuli.

Narodni muzej Kikinda je, osim Mamut Festa i različitih radionica vezanih kako za stalnu postavku tako i za povremene izložbe, kreirao poseban program koji izložene muzejske eksponate povezuje sa školskim gradivom iz različitih predmeta.

Zavičajni muzej Knjaževac i Narodni muzej Kikinda su osmislili i posebne materijale koji deci približavaju muzejske profesije – arheologiju, etnologiju, istoriju umetnosti, konzervaciu, itd. Narodni muzej Beograd deci didaktičke sadržaje i u formi online igara nudi i na svom sajtu.

Nove tehnologije koriste i Narodni muzej Šabac, Galerija Matice Srspke, Muzej „21. oktobar“ i Muzej Srema te se u ovim muzejima delovi stalnih postavki deci približavaju u 3D formi.

Narodni muzej Leskovac je deo svoje virtuelne izložbe takođe posvetio deci a ovaj muzej je pokrenuo i radionice namenjene deci sa smetnjama u razvoju. Zavičajni muzej Knjaževac i Gradski muzej Sombor su aktivno realizovali program „Muzej u koferu“ sa idejom da ako deca ne mogu u muzej, muzej će kod njih.

Interaktivnost kao budućnost

Interaktivne mogućnosti učenja su razvijene i u Galeriji Matice Srpske i Muzeju Vojvodine. Narodni muzej Pančevo je napravio i interaktivnu igricu „Potraga za blagom“.

Narodni muzej Niš je još pre Korone razvio Skype časove za đake starijih razreda osnovne škole, dok je Muzej grada Beograda kreirao dramski program „Na kafi kod knjeginje Ljubice“ koji je bio namenjen odraslima ali i veoma koristan đacima 7. i 8. razreda za približavanje gradiva iz istorije.

Raznovrsnost programa koje savremeni muzeji u Srbiji razvijaju odista pokazuju da se može drugačije. Zahvaljujući agilnosti kustosa i muzejskih edukatora, decenijama statične muzealije mogu postati dinamična čvorišta interakcija.

Naše istraživanje „Kulturna participacija i kulturno nasleđe“ snažno govori u prilog tome da sa svojom decom (rođenom ili bilo kojom drugom bliskom) treba da idete u muzeje ne samo da biste od kustosa saznali detalje o muzealijama nego da biste u interakciji sa decom saznali kako sve to može i drugačije.

dr Maša Vukanović, etnolog i antropolog

Zavod za proučavanje kulturnog razvitka

Mini anketa:

Učestvovanje u kulturnom životu za vas je:
a) hrana za um i dušu
b) zabavna stvar u slobodno vreme
c) ubijanje vremena kad nema šta drugo da se radi
d) nemam vremena za kulturni život
e) ne zanima me kulturni život