Zašto krotiti neukrotivo

Prihvatajući mesto pod atomskom značenjskom pečurkom slogana „Pismo=Glava“, 64. Međunarodni beogradski sajam knjiga unapred se saglasio sa vlastitom odgovornošću za moguća bezbrojna pitanja na ustaljene odgovore i probleme proizašle iz poznatih rešenja. Koje „Pismo“ i čija „Glava“, čije „Pismo“ i koja „Glava“, kakav je odnos ovih međusobno nevidljivih i neupoznatih a organski neraskidivih entiteta, i čijom će se zaslugom i kojim spletom (tek na kraju krajeva književnih) okolnosti jedan okrenuti prema otvorenom plavom i, po logici stvari, radioaktivnom nebu a drugi prema radijacijom takođe natopljenom neistraženom tlu. Pred kojim i čijim svedocima? Sa kakvim garancijama i kakvim posledicama i za „Pismo“ i za „Glavu“? I krucijalno: kojim mehanizmima će književna aksiologija rešiti problem onog iritirajućeg „znaka jednakosti“, za koji trivijalna teorija verovatnoće ima trivijalno i opštepoznato rešenje, i da li je ovaj sajamski hepening dostojan i spreman da ga rešava?

Nobelov upad

Opet, nekakav dodatni kosmički splet okolnosti, sa snagom književno-božanskog proviđenja, naveo je na sajamsku vodenicu, i to hronološki idealno, još jedan spektakularan mentalni izazov – „Nobelovu nagradu za književnost“ za 2019. Peteru Handkeu i, retroaktivno, za 2018, Olgi Tokarčuk. Pozivanje na kosmos i božansko ima zaleđe u činjenici da upravo ovakav dvojac, gotovo metafizički programiran, svojim ukupnim delom, likom i značenjem idealno i u pravo vreme ponire u najtananije pore ovdašnjeg pre svega (multi)nacionalnog i (kvazi)političkog bića, pa tek onda u njegove književno-umetničke nijanse, kakva god one bile. Književnik Vule Žurić, odlični pi-ar ovogodišnjeg sajma, odmah je shvatio da je u incidentnom i pomalo diskriminatorskom istorijskom i književnom kontekstu ne samo preporučljivo nego i pošteno ova dva sada već globalna književna simbola, čije su brojne knjige već prevođene na srpski i objavljene kod nas, suočiti i dokazati „kako je Peter Handke = Olga Tokarčuk“. Tribina posvećena ovoj nameri tako je planirana kao prva među mnogima koje slede, pre nego što se sajamski zamajac zahukta, i to neposredno po svečanom otvaranju Sajma, kao „pravi uvod u sve ono što nas čeka na ovogodišnjem sajmu knjiga““, kako reče Žurić.

Upoznaj pisca da bi ga više…

Nije predvidiv uticaj na koncepcijske odlike ovogodišnjeg sajma odnedavnog, novog predsednika Odbora sajma, dramskog pisca i akademika Duška Kovačevića, ali se u predsajamskom periodu količina javnih primedbi na pozicije u 30.000 kvadratnih metara i pet hala, dodeljene ili promenjene kvadrature, „nepoštovanje ugleda i značaja“ pojedinih izlagača ili na konkretne programske, konceptualne i organizacione prioritete zadržala na „tradicionalnom“ nivou. Oko pet stotina direktnih i još toliko, prema prošle godine inoviranim kriterijima, indirektnih izlagača, od kojih više od šezdeset iz inostranstva, iz dvadesetak zemalja sa tri kontinenta (sa četiri, ako se računaju i direktni učesnici u programima, koji nisu izlagači), tako je u situaciji da tokom osam dana lagodno ispunjava neku od zacrtanih misija – da promoviše i prodaje svoja izdanja, sučeljava domaću i svetsku produkciju, međusobno razmenjuje iskustva iz mukotrpnog izdavačkog života, ovako ili onako podilazi posetiocima-čitaocima, upoznaje ih sa piscima i pisce s njima, trasira književne trendove ili afirmiše one koji mnogo obećavaju…

Egipatski milenijumi

Arapska Republika Egipat, zemlja počasni gost Sajma knjiga, zapravo je, uz pomenute, još jedna od ovogodišnjih zanimljivih koincidencija, i to na nivou kurioziteta, jer je, posle prošlogodišnje Kraljevine Maroko, jedna arapska zemlja, odnosno njena kultura i književnost, po drugi put uzastopno počasni gost Beogradskog sajma knjiga. Da predstave svoju višemilenijumsku kulturu i tradiciju, ali i sasvim aktuelno stanje u izdavačkoj oblasti i kulturi uopšte, Egipat je angažovao izvanrednu reprezentaciju intelektualaca, mislilaca, kulturnih i književnih poslenika, kao što su Mamduh Muhamed el Damati, egiptolog svetskog renomea, aktuelni ministar za antikvitete u egipatskoj vladi; Muhamed Salmavi, izuzetan autor više od 30 knjiga; Salva Bakr, književnica, pozorišna i filmska kritičarka; Mansura Ez-Eldin, ugledna, nagrađivana autorica romana i kratkih priča i novinarka; Mai Haled, TV voditeljka, urednica i prevoditeljka TV drama; Mohamed Bagdadi, autor 38 knjiga priča, drama, poezije, likovne kritike, književnih studija; Haled Galal, režiser i glumac; Hani Šams, nagrađivani karikaturista; Tarik al Tajeb, pisac, pesnik i umetnik; vrhunski diplomati i političari, analitičari i komentatori Hani Kalaf, Ali Galal Abdel Aziz Muhamed Ali Basioni, te Amr Alguvejli, ambasador Egipta u Srbiji, i drugi. Dr Haitam al Aj Ali, kojem je pripala čast da u ime počasnog gosta otvori sajam, predsednik je „GEBO“ („Egipatske generalne organizacije za knjige“), predavač književne kritike, ali i direktor Kairskog međunarodnog sajma knjiga, egipatskog pandana ovom beogradskom.

Frankfurtski sindrom

Za hod kroz istoriju Beogradskog sajma knjiga, činjenica u vezi sa Kairskim sajmom knjiga, koji je početkom ove godine i ugostio organizatore beogradskog, takođe nije bez prigodnog bekgraunda. Radi se o tome da je i tada rečeno kako je kairski drugi po veličini u svetu, odmah posle onog frankfurtskog. A Frankfurtski sajam knjiga, koji je ove godine (još jedna koincidencija) zatvorio kapije tačno na dan kada ih je 64. Beogradski sajam knjiga otvorio, ni kriv ni dužan je trajno „merilo“ uspešnosti takođe ni krivog ni dužnog beogradskog, na svim (ne)mogućim planovima i po svim parametrima. Frankfurtski sajam knjiga, na kojem je, uzgred, još pre pet i po vekova svoje štampane knjige imao priliku da izlaže Gutenberg, bio je i ostao pre svega poslovni sajam, „najveći medijski događaj u industriji“, najvažnije svetsko tržište prava i licenci u oblasti izdavaštva i pridruženim oblastima. Tek u drugom planu je to kulturni događaj, što je status koji se upravo beogradskom sajmu pripisuje prilično bezuslovno, uprkos sve brojnijim prigovorima izdavača da trgovački, komercijalni, prodajni segment sajma polako potiskuje promociju knjige i književnosti kao umetnosti. Beogradski sajam se još uvek obraća prevashodno klasičnim književnim i umetničkim afinitetima, frankfurtski prevashodno poslovnim.

Međutim, sujetnima za „utehu“, desetine sajmova posvećenih knjizi po svetu, po svojim fizičkim i tehničkim performansama uveliko su ispred i tog „najvećeg“, frankfurtskog. Vremena se menjaju, pa više ne važi ni naš ne tako davni „svetski rekord“, koji se ogleda u broju posetilaca u odnosu na broj stanovnika države, zahvaljujući kojem smo bili daleko ispred frankfurtskog. I u toj kategoriji su nas, naime, pretekli sajmovi poput baš onog u Kairu, pa onog u Kalkuti, Teheranu ili Buenos Airesu. Sa druge strane, beogradski sajam je, koliko je poznato, veoma „konkurentan“ po dugovečnosti, i to u svetskim razmerama – navodno je odmah iza sajmova knjiga u Frankfurtu i takođe onog u Kairu.

„Sistemskim merama“, takoreći, Frankfurtski sajam knjiga nastoji da posetu „limitira“ na oko 280 hiljada posetilaca (oko 60 naprama 40 u korist poslovnih) i da to održi kao svojevrstan standard. Sve to bez i najmanje primese pomalo opsesivnog nastojanja i stava, svojstvenog ovdašnjem kulturnom i književnom podneblju, da broj posetilaca govori o uspešnosti sajma, što znači da je poželjno, i čak obavezno, da raste bez obzira na moguće objektivne razloge i okolnosti protiv! Ni ovogodišnji sajam nije pošteđen takvih bezrazložnih opsesija teških između 180 i 200 hiljada posetilaca.

Naše „zdravo za gotovo“

Ali, s druge strane, zašto uopšte i protivrečiti takvoj opsesiji? I za kompaniju Beogradski sajam kao organizatora, i za Grad Beograd i za društvo i državu u celini, pa i za kulturno biće čitavog regiona, ovaj sajam knjiga je, kako je neko primetio, najbolji izdanak trajne „pozitivne misterije“, neraskidive emotivne veze, dominantnog člana kulturne porodice. Na različite načine ova manifestacija postala je ono poželjno, fantastično imanentno svojstvo svih naših pojedinačnih i kolektivnih života (neko drugi ga je promovisao u „našu antiku“, opštenacionalnu trajnu duhovnu i kulturno-istorijsku katarzu, koju shvatamo i prihvatamo aksiomatski, zdravo za gotovo, kao nešto što ne treba dokazivati, jer je već mnogo puta dokazano i provereno, kao nešto što se jednostavno podrazumeva). A sadržaj te katarze verovatno i potiče od činjenice da se ne radi ni o kakvoj profanoj zabavi za mase, pomodarskoj kampanji sa malim rokom trajanja ili o nekakvom tradicionalnom godišnjem hepeningu sa pevanjem i pucanjem, nego o vrhunskom i na svetskom planu reprezentativnom kulturnom događaju.

Ne trudite se, ja sam vi!

U doslovno svakom od prethodna 63 izdanja, Sajam knjiga se, bez obzira na namere i planove organizatora, na istorijske, društvene, kulturne ili političke okolnosti, malo ili mnogo, očigledno ili diskretno, na nivou pojedinca, grupe, „mase“ ili „autorske struje“ – otimao iz zagrljaja onih koji su ga stvarali ili pokušavao da skrene sa trase kojom je trebalo da se kreće. Upravo to sistematsko i sistemsko bežanje od zacrtanog čini specifičnost svakog pojedinačnog slučaja, koja samim tim i prestaje da bude specifičnost, a postaje imanentno svojstvo manifestacije zasnovano na nauhvatljivosti, nekliširanosti i svojevrsnoj neobuzdanosti. Ovaj sajam je vrh vrelog i bogatog kulturnog brega, spram ledenog i siromašnog kakav sebi, često nesamokritično, neuviđavno i ne bez velike doze zlobe, želimo da pripišemo i s kakvim se kao društvo i (ne)kulturni poslenici identifikujemo. Zato je, na različite i najčešće dobre načine, postao i o(p)stao esencija našeg kulturnog pre ega nego identiteta, naš vlastiti odraz u ogledalu civilizacije koju sami pravimo i kakvu forsiramo. Možda je baš ovo, 64. izdanje Sajma knjiga onaj kulturno-istorijski orijentir koji nosi obećavajuću ali i preteću poruku: ne trudite se i ne pokušavajte vi mene da promovišete, jer već odavno ja promovišem vas! Zbog toga i nije pitanje kakav je status kulture i Sajma knjiga u našim ovozemaljskim planovima, nego kakav je naš u njegovim.

Sajamski program, pored izlagačkog, podrazumeva i doslovno stotine sesija, umetničkih a pre svega književnih hepeninga, izložbi, predavanja i diskusija iz raznih oblasti književnog i ne samo književnog stvaralaštva, izdavaštva, prevodilaštva, bibliotekarstva, književne kritike itd. Suprotno pesimističkim očekivanjima, kriznoj logici i pretpostavljenom društvenom moralu, ali i predrasudama, kako ko već na stvar gleda, ovaj kulturni i kulturološki spektakl istrajava kao svojevrsna kulturna slava izdavača, autora, knjižara, distributera knjiga, kompanija za multimediju, bibliotekara, pasioniranih čitalaca i svih drugih koji se osećaju malim ili velikim karikama u tom grandioznom zlatnom lancu sačinjenom od knjiga i svih drugih kulturnih vrednosti koje sa knjigom imaju ikakve veze.

Onaj ko nije bio ili učestvovao na Sajmu knjiga, ili ko nedajbože u vezi s njim nije ni spomenut, nije ni bio deo ovog vremena. Ali, zlunetrebalo, i prostor se računa.