Zašto niko ne piše o lošem momku?

Abuli je svojom neposrednošću i harizmom očarao sve fanove devete umetnosti, koji su ga na početku i na kraju njegove prezentacije pozdravili gromkim aplauzom, a narednog dana bio je sagovornik Danasa.

Najpoznatiji ste po stripu Torpedo, gde je glavni lik antiheroj. Zbog čega ste se odlučili da pišete o takvoj osobi i da li ste u njegov karakter uneli i nešto od svoje ličnosti?

Učili su nas da u svetu uvek postoje dobar i loš momak, i da će dobar uvek na kraju kazniti lošeg. Ne bih rekao da stvari stoje tako. U životu je upravo obrnuto i loš uvek zezne onog dobrog. Pitao sam se zbog čega onda niko nikada ne piše o lošem momku, koji je ostao nekažnjen i tako sam počeo da razvijam lik. Međutim, osim što sam potpisao svoj rad, ništa od svoje ličnosti nisam unosio u karakter Luke Torelija. Sopstveno iskustvo upotrebljavam u koncepciji priča, ali nikada to ne činim s karakterima. Verujem da sam dobra osoba, dok Torpedo to nije i zbog toga nisam hteo da moja osećanja unosim u njegovu ličnost. Nekad su mi ljudi govorili: „Zbog čega ne pokažeš malo obične sreće i dobrote u Torpedu“? Ali, uvek im kažem da ne traže nešto što ne postoji. Ipak, mislim da publika nikad ne bi prihvatila Torpeda da u stripu nema crnog humora.

Da li su moralni razlozi bili povod da se na samom početku stvaranja stripa raziđete s čuvenim američkim crtačem Aleksom Totom?

Upravo tako. Toto nikako nije mogao da razume da je Luka Toreli tako rđav lik. Želeo je odmah da ga promeni. Ali Torpedo je španski, a ne američki strip. On nije mogao da se pomiri sa tim, a vrhunac toga je bio kad je Torpedu nacrtao suzu u oku. Nisam mogao da verujem, izgledalo je suludo. Onda je počeo da ispravlja moje scenarije, da iz njih vadi ružne reči i umesto njih stavlja svoj tekst, a od izdavača je tražio da s njim nastavi saradnju bez mene. Iako je u to vreme Toto bio neverovatno popularan, izdavač je bio na mojoj strani i odbranio me.

Toliko o dobrim momcima.

Toto je zaista bio divna osoba, izvanredan crtač čiji su grafički stil čitaoci Torpeda voleli, a zaslužan je i za taj nadimak, budući da ga je on smislio. Ali, problem je u tome što dobri momci mogu da budu kao loši. I Toto je zaista hteo da preuzme priču. Nakon njegovog odlaska, upoznao sam se sa Đordijem Barnetom koji nije imao taj problem i s kojim je saradnja bila odlična.

Neke od epizoda ste mogli da objavljujete samo u španskom Plejboju zbog cenzure. Možete li nam reći kako je došlo do toga, šta je bio sporan „slučaj“?

Veoma poznati časopis El Pais tražio je da objavljuje moje priče svake nedelje i ja sam ih odmah upozorio da neću menjati tekst u Torpedu. Rekli su da nema nikakvih problema, ali su objavili četiri i stali kod pete nacrtane priče, koju nisu hteli da puste. To je bila „Lolita“, priča iz Torpedove mladosti kada on na ulici pomogne starijoj gospođi i odbrani je od mangupa koji ju je napao nožem. U znak zahvalnosti ona ga odvodi svojoj kući koja je, u stvari, bordel u kome podvodi svoju maloletnu rođaku. Torpedo odbije da iskoristi devojku i ubije madam. Nakon toga je prvi put u životu popio viski. Naravno, epizoda s maloletnicom je bila potpuno neprihvatljiva za El Pais i oni su je glatko odbili.

Torpedo je adaptiran u pozorišnu predstavu. Kako vam se to dopalo i da li postoji mogućnost da se ovaj lik pojavi u igranom filmu. Koga biste u tom slučaju želeli za glumca ili reditelja?

Svidela mi se predstava, produkcija, glumci… Ali, to je u suštini bio fijasko Nije bilo publike. Neki ljudi ne čitaju stripove, a još manje njih ide u pozorište. Ima toliko mnogo materijala o Torpedu i sa tim možete da radite šta hoćete – da pravite animirane epizode, bioskopski film, postoje razne mogućnosti. Ja sam napisao scenario za film, ali je on još uvek u fioci. Dobili smo čak ozbiljnu ponudu od Vorner Bradersa i mom izdavaču iz Francuske je poslat novac za prava, ali se pojavio problem. Izdavač je novac zadržao za sebe, pa smo morali da idemo i na sud. Bilo je pokušaja da se film snimi i sa evropskim producentskim kućama, ali ni oni nisu dobro završili. Još uvek čekam i nadam se da će se pojaviti bogat čovek koji će napraviti film o Torpedu. Što se tiče izbora glumca, režisera, ne vidim da bi trebalo ja da budem taj koji će o tome odlučivati, a i previše je zahtevno. Meni je jedino važno da radim na scenariju i da on ne ode u neke druge ruke.

Prvi utisci u vezi s vašim najnovijim albumom „Opake priče“ su: potpuno uvrnuti naslovi, brutalno direktan način pripovedanja, mnogo obrta i apsurdnih situacija. Ali, paralelno s tim, u njima pokazujete duboku osećajnost i razumevanje za patnje drugih, kao u priči gde Noge i Oči jure za ženama.

Veoma me zanimaju različiti ljudi, koji nisu kao mi. Oni koji pate zbog stvari o kojima mi ne znamo ništa, kao što je slučaj sa parom u priči „U poteri za razularenom pičkom“ koji juri za ženama. Jedan od njih je u kolicima, a drugi slep. Oduvek sam bio i još uvek me fasciniraju, tama i različitost ljudi. „Opake priče“ imaju mnogo apsurda u sebi, ali one postoje. Imam osećaj da ništa nisam izumeo, sve to možete naći u svetu u kome živimo. To su veoma realistične priče, nekad okrutne, nekad zabavne i smešne, ali istinite. Volim da kažem da pišem kao na ivici litice i to je objašnjenje zbog čega situacije deluju snažno. Čini se da ih je u životu teško pronaći, ali sam ja siguran da one negde postoje.

U „Opakim pričama“ radili ste sa crtačem Darkom Perovićem. Kako ste sarađivali i da li će se to nastaviti?

Naša saradnja je odlična. Volim Darkov način crtanja, on je savršen za moje kratke priče. Stalno tražimo neke nove projekte na kojima bismo sarađivali, ali je problem što kratke priče trenutno niko ne traži. Naravno, voleo bih i nadam se da ću sa svojim prijateljem sarađivati u budućnosti.

Kako stvarate? Gde pronalazite inspiraciju, na koji način ste počeli da se bavite ovim poslom i šta je za vas u njemu najuzbudljivije?

Ideja je najvažnija, ali je važno i da vas nešto natera da razmišljate o priči. Nekad je to dijalog, reč ili vinjeta u kojoj je tišina. Na kraju, ne mogu da kažem koja je to najvažnija stvar koja me ponese. Ne znam ni sam kako započinjem priču. Nekad me neki „jeftini“ naslov povede i da mi stazu, nekad imam samo kraj ili reč, a katkad je to neki rad na koji sam potpuno zaboravio. Uvek nosim sa sobom olovku, evo ovo na papiru je neki dijalog u rimi, ali prvi korak je sve. Svet je veoma veliki, u njemu ima mnogo toga, ali samo oni ljudi koji stvaraju ni iz čega su bogovi. Mi, običan svet, gledamo filmove, suvenire, čitamo priče, imamo snove i košmare. Sve je vredno inspiracije a ja je pronalazim katkad i u šalama.

Preveden na više od deset jezika

Serijal Torpedo 1936. ima 15 albuma od po 46 strana i preveden je na preko deset jezika. Velika popularnost junaka dovela je do nastanka strip magazina Luca Torelli es Torpedo (1991). Četvrti album „Umetnost ubijanja“ ovenčan je prestižnom nagradom festivala u Angulemu za najbolji inostrani album 1986. godine, 1994. i 1995. Torpedo je nominovan za nagradu Harvi u selekciji najboljih američkih izdanja stranih serijala. Pored značajnih prevoda na španski jezik poput Bonea Džefa Smita), Enrike Sančes Abuli ostavio je vidan trag u domaćem izdavaštvu uređujući strip magazine: 1984, „Creepy“ i „Comix Internacional“.

Muva mora da se vrati

Iako njegove „Opake priče“ imaju vrlo efektne završetke Enrike Sančes Abuli kaže da ponekad vrlo teško pronalazi dobar kraj . Tako je finale za jednu davno napisanu priču tražio 18 godina. Njen siže je da dva dečaka ubijaju muve. Abuliju se to stalno vrtelo po glavi dok mu igrom slučaja konačno jednog dana nije sinulo – „Muva mora da se vrati“.

1936. godina

Enrike Sančes Abuli kaže da 1936. godina koja se pojavljuje u stripu Torpedo ima anegdotski karakter. Ona predstavlja bitan datum u istoriji Španije jer je tada u zemlji počeo građanski rat, ali za Torpeda ona nije važna u tom kontekstu. Upitan da li je zbog toga nekad imao problema, odlučno odgovara „Pa, Franko je odavno mrtav.“

Sudbina

Došao sam iz sveta knjiga i kao mlad bio sam siguran da ću se baviti istim poslom kao i moj otac koji je bio pisac (Enrike Sančes Paskval prim. red.) On je radio drugačije stvari od mene, pisao je priče, poeziju, ali mu se Torpedo mnogo dopao. Mene je sudbina ipak pozvala na drugačiji put. Počeo sam da pravim epizode sa Torpedom, a onda su mi tražili još i još. A, što se tiče najuzbudljivije stvari u ovom poslu, to je kad vam ljudi priđu, kažu da su pročitali to što ste napisali i da im se to dopalo. Tada sam veoma srećan.