Zašto se naš film i književnost malo „druže“? 

Odgovor na pitanja zašto se dve tako bliske umetnosti, film i književnost, malo „druže“ i malo razumeju, pokušali su da daju reditelji Srdan Golubović i Ivan Živković, književnica Ljubica Arsić, pisac, scenarista i kolumnista Vladimir Kecmanović, i scenaristkinja Sanja Savić Milosavljević.

Oni su bili učesnici druge u nizu tribina u okviru ciklusa „Identitet srpskog filma – srpski film u 21. veku“, koja je pod naslovom „Književnost na filmu: U susret novom konkursu Filmskog centra Srbije“ organizovana u Domu omladine.

Uz konstataciju da bi retko koja kinematografija dopustila da nema film po adaptiranom delu svog nobelovca, kao što je to slučaj sa našom, iz ovog susreta književnih i filmskih stvaralaca moglo je da se zaključi da je glavna prepreka tome obostrano nepoverenje i nedostatak hrabrosti.

Prema rečima Ljubice Arsić, ona bi volela da deo njenog opusa bude ekranizovan.

– Dok pišem, razmišljam filmski, bliske su mi filmske tehnike i primenjujem ih pri pisanju, a ova tribina postavlja pitanje zašto postoje prepreke kada i pisci i reditelji koriste slike dok stvaraju. Reditelj treba da razruši književnu strukturu, ali da duh romana bude sačuvan – smešno je ako se sve svodi na ilustraciju i vizuelno prepričavanje. Odnos reditelja i pisca mora da bude zasnovan na čistoj ljubavi, to mora da bude obostrana fascinacija – istakla je Arsić.

Iz kojih sve razloga rezultat filma po adaptiranom književnom delu može da bude promašaj, objasnio je Kecmanović, po čijoj je knjizi „Top je bio vreo“ reditelj Boban Skerlić snimio istoimenu ratnu dramu od koje se mnogo očekivalo.

– Ideja mog romana nije narušena, već je narušena „udarna tačka“ zbog koje je on i jeste bio primećen i uspešan. Promenjena je ta najjača tačka i to je izazvalo krupan problem. Jer, da bi se izbegla patetika, tragika mora da se kombinuje sa komedijom, a to je u filmu bilo još potrebnije, ali se u ovom slučaju nije dogodilo. To je film osudilo da ne bude nekomunikativan, i da za razliku od knjige prođe nezapaženo – izjavio je Kecmanović.

Iskustvo Srdana Golubovića, koji je krimi dramu „Klopka“ snimio prema istoimenoj knjizi Nenada Teofilovića (to je jedini film do sada koji je režirao prema književnom predlošku), potpuno je drugačije, iako je u filmu scenaristički dosta toga bilo izmenjeno.

– Odlučio sam da sačuvam duh romana, a Teofilović se saglasio sa svim promenama u scenariju. Rekao mi je: „Ja sam napisao knjigu, ti snimi film, imam u tebe poverenje“, i na kraju je bio zadovoljan filmskim čitanjem svog dela – rekao je Golubović, ističući da je ranije više bilo reditelja koji su pravili sponu između književnosti i filma.

– Živojin Pavlović, na primer, bio je podjednako afirmisan kao pisac i reditelj, ekranizovao je svoje priče, pripovetke ili romane, i adaptirao je dela poznatih književnika. Ono što je danas dobro je to što se način pisanja scenarija promenio. Godinama su nas učili da se scenario piše šturo, bez opisa i emocije koje tekst nose. Sada više nije tako, i veoma često se scenariji pišu sa velikom primesom književnog – izjavio je Golubović.

Na pitanje Danasa da li su reditelji nekada bili hrabriji za filmsko čitanje književnosti, ako se pored Pavlovića podsetimo i saradnje Lordana Zafranovića i Mirka Kovača, Gorana Paskaljevića i Filipa Davida, Puriše Đorđevića i Branka Ćopića, ili antologijskog „tandema“, Slobodana Šijana i Dušana Kovačevića, i kako on komentariše kritiku da je upravo scenario najslabija „karika“ savremenog srpskog filma, Golubović je rekao:

– Te generacije reditelja jesu bile hrabrije, evo još jednog primera, film „Dan četrnaesti“ iz 1960. godine, po scenariju Borislava Pekića, u režiji Zdravka Velimirovića, biće prikazan na Kanskom festivalu u programu „Kan klasik“. Mi smo mnogo manje hrabri nego što su bili i Makavejev, i Saša Petrović, i ostali veliki autori tog vremena. Ali, ako govorimo o scenariju, da se nije desila ova „pandemija“ televizijskih serija, postavio bih pitanje šta se dešava sa scenaristima koji su završili akademije – od čega žive, šta rade u svom životu. Mnogo njih je završavalo u marketinškim agencijama, prestali su da se bave pisanjem, a zahvaljujući serijama veliki broj mladih scenarista ima priliku da radi u svojoj profesiji. Uspeh nečega i rezultat nečega je deo procesa, a ako pominjete rumunski film, on ima veliku tradiciju u drami apsurda, od Joneska na dalje, znači, uvek postoji neka veza. Puno se priča o tome da je scenario problem u našem filmu, a scenaristi su ljudi koji su kod nas vrlo ugroženi – kao sediš i pišeš, pišeš godinama neke scenarije koji, kako smo živeli ove tri decenije, nikada nisu ni mogli da budu snimljeni. Mislim da je ovo mnogo šira i kompleksnija tema, jer tu je i problem producenata, i nas reditelja, pre svega. Mi smo naučili da ipak budemo kapetani na brodu – rekao je Srdan Golubović.

Američka, evropska i ruska škola

Postoje tri tipa adaptacije – američki, evropski i ruski. U Rusiji je najvažniji pisac, u Evropi se najviše poštuje reditelj, dok je u Americi glavna priča i način na koji će biti ispričana publici, navela je Sanja Savić Milosavljević, scenaristkinja serije „Vreme zla“, po romanu Dobrice Ćosića, koju ćemo gledati od jeseni. Kako je istakla, adaptirajući Ćosićeve romane ona se opredelila za sva tri pristupa, jer je veoma teško adaptirati tako obimno delo. Ivan Živković, reditelj serije „Koreni“ (takođe po Ćosićevom delu) i „Vreme zla“, smatra da je savremeni filmski izraz sustigao roman.

– Kada danas uzmete u ruke Pekićev roman – vi u njemu vidite film. To isto važi za Ćosića. „Koreni“ su veoma filmično delo, bez obzira na hermetičnosti koje u njemu postoje – istakao je Živković, koga publika pamti i po filmu „Hadersfild“, koji je režirao prema dramskom tekstu Uglješe Šajtinca.

Obe strane „čvora“

Sagovornici tribine, kako je istakao urednik ovog serijala, pisac, prevodilac i kritičar Aleksandar Gatalica, nalaze se sa obe strane „čvora“, i na njima je odgovor o „filmičnosti“ srpske književnosti danas. Taj „čvor“, prema rečima reditelja i urednika filmskog programa Doma omladine Dragana Nikolića, koji je bio moderator razgovora, treba da razveže novi konkurs Filmskog centra Srbije – Sufinansiranje razvoja projekata adaptacije književnih dela domaćih autora, koji će prvi put biti raspisan 4. avgusta ove godine.