Zašto SNS sve više mrzi kulturu, umetnike i kulturne radnike?

Jer, kako se navodi, Ministarstvo kulture ni posle više od 200 dana kašnjenja nije saopštilo rezultate konkursa za finansiranje i sufinansiranje projekata iz oblasti kulture, a Sekretarijat za kulturu Beograda isti konkurs ove godine nije ni raspisao, i opravdano se sumnja da su fondovi namenjeni konkursu zloupotrebljeni za partijsku manifestaciju Dani porodice!

Oni „svojim delovanjem i nedelovanjem ukidaju i to malo finansijske podrške koje je država obezbeđivala za kulturu, čime ugrožavaju pravo na rad umetnika i umetnica, kulturnih radnika i radnica, i dalje doprinose urušavanju kulturnog sistema u Srbiji“, ističe se u peticiji.

Ali, u ovoj tužnoj i teškoj priči možda je suštinsko pitanje koga je još jedan udar na kulturu iznenadio, kad SNS vlast od trenutka kada je zasela na presto (što krađom glasova na izborima, što ucenama, pretnjama, što korupcijom…), upravo umetnike i kulturne radnike smatra najvećim neprijateljem. Doduše, neke je kupila u propagandne svrhe, ali je daleko više onih koji osećaju njen nepodnošljivi radikalski zadah, otvorenu mržnju prema kulturi, kulturnoj eliti, umetnicima i umetnosti, i svemu što predstavlja civilizovane i demokratske građanske vrednosti.

Jer, već dvanaest godina, pored toga što je iz državnog budžeta za kulturu ponižavajuće izdvajala manje od jedan odsto, ova vlast je radila na tome da sve ono što su javna scena i javni život pretvori u paradu vulgarnosti, u laž i agresivni primitivizam, u manipulaciju, banalnost, i malograđanštinu najgore vrste.

Zastrašujuće je šta je sve uradila u toj sferi i kakvu su duhovnu i moralnu perverziju ustoličili njeni komesari – od parlamenta do svih televizija sa nacionalnom frekvencijom, i dvadesetak drugih SNS medija koji isključivo obavljaju zadatke „ispiranja mozgova“ birača prostotom.

Da li onda čovek koji je iole informisaniji može uopšte da pomisli da takva vlast ima bilo kakvih dodira sa kulturnim vrednostima, da razume šta je kultura, i da joj je zaista stalo do prosperiteta nacinalne kulture?

Da li iko ko je video kako se njeni funkcioneri agresivno i prostački obrušavaju na Gorana Markovića, Cecu Bojković, Seku Sablić, Dragana Bjelogrlića, muzičare koji su Beogradsku filharmoniju proslavili u svetu, a i na sve druge kulturne stvaraoce koji javno kritikuju taj sunovrat, može i da pomisli da je takvoj vlasti uopšte stalo do afirmacije umetnosti ili da ume da poštuje svoje vrhunske umetnike?

A sada su svi umetnici i čitava kultura, izuzev, naravno, onih klovnova koje je pokupovao AV, najglasnije uz narod, u protestima širom Srbije protiv rudarenja Rio Tinta, u taj tabor je stao i Emir Kustirica koji se do sada nije oglašavao, i kako bi se „narodski“ reklo, izgleda da je ljudima od kriminalne vlasti konačno „dogorelo do nokata“.

Ko onda očekuje da se na konkursu Ministarstva kulture neće izmanipulisati i to malo finansijske podrške koje je država obezbeđivala za kulturu, i da vladajuća eskadrila neće osvetnički ugroziti pravo na rad umetnika i umetnica, kulturnih radnika i radnica?

Pa i najneupućenijima je jasno da su upravo ovi konkursi više od decenije najjači poligon za eliminisanje „nepodobnih“, i držanje lekcija: ako hoćeš da radiš i da preživiš, onda treba ili da ćutiš, ili da se ogrneš dresom SNS. Kao, recimo, poznati glumac koji je i na nedavnom konkursu Filmskog centra Srbije dobio najviše para za novi film.

I šta će, na kraju, biti sa peticijom kulturnjaka, hoće li se ministar kulture Nikola Selaković i gradska sekretarka za kulturu Nataše Mihailović Vacić bar malo uzrujati zbog zahteva za njihovim ostavkama? Sigurno neće!

Za čelne ljudi naše kulture koji pre dolaska na ove funkcije nikada nisu viđeni u nekom pozorištu, na filmskoj premijeri, izložbi, koncertu… (osim po partijskom zadatku), ali jeste viđena njihova bahatost, arogancija, ignorisanje ljudi i duboko nerazumevanje za probleme u kulturi, ova peticija su „trice i kučine“.

Isto kao što je za predsednika AV i njegovu vladu bila potpuno zanemarljiva peticija protiv Rio Tinta koju je potpisalo više od 38 hiljada građana Srbije, i koja je po zakonu obavezujuća da se nađe u skupštinskoj proceduri, pa se, kako se ispostavilo, ipak „izgubila u prevodu“ po nekim skupštinskim kancelarijama!

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.