Zašto stadion nije najbolje rešenje – glumci, osvojite trgove i ulice!

Pozorišta su očigledno morala da odustanu od velikih produkcija u svojim zgradama i da potraže alternativna rešenja, da izvode predstave na otvorenom u ambijentalnim uslovima ili na prilagođenim scenama.

Beogradske vlasti su ponudile ideju i logistiku da sva pozorišta tokom leta igraju na Tašu.

Stadion Tašmajdan do sada nije percipiran kao pozorišni prostor, jer su, pored sportskih i muzičkih priredbi, tamo održavali jedan pučki spektakl, španska korida i fudbal „fićama“.

Uz velika očekivanja i najave, pokazalo se da stadion nije bio najbolje rešenje. Na njemu je prošao džuboks mjuzikl, ali ne i dramska predstava.

Kalemegdan bi bio mnogo inspirativniji prostor za pozorište. Već su isprobani prostori kao što su Kapetan Mišino zdanje, atrijum kule Nebojša, Letnja scena na Topčideru, Dorćolplac…

U ovim otvorenim prostorima pozorište je slobodno u pogledu širine umetničkog izražavanja, slobodno je i u pogledu prijema publike  – pripada svim ljudima. Sivi beton, klupsko osvetljenje i neprikladno ozvučenje nisu najbolji uslovi za pozorišni čin.

Slobodan prostor uspostavlja jednu vrstu ontološke veze između prostora, sredine u kojoj se pozorišni čin odigrava i samog pozorišnog čina.

Arhitekta Bogdan Bogdanović je, spajajući istoriju i tradiciju, od zemlje, trave i kamena stvorio  kruševačko Slobodište. Bio je to jedinstveni narodni amfiteatar i njega je, u uslovima pandemije, uspešno revitalizovalo Kruševačko pozorište.

Ovih dana srećemo najave da će Dubrovnik, grad umetnosti i uzbudljivih letnjih zadovoljstava, ponovo podići festivalsku zastavu.

Sećamo se najboljih dana Budva Grad teatra koji su donosili jedinstveni letnji zanos za stotine gledalaca, glumaca  i osunčanih kupačica.

Kada je, za vreme bombardovanja Srbije, dolazilo do nestanka struje, zaživela je otvorena scena Narodnog pozorišta u Dositejevoj ulici.

U 21. veku je oživeo i srednjovekovni grad u Smederevu, vila u Čortanovcima, antički lokalitet Feliks Romulijana…

Zbog toga, tragajmo za nezaposednutim mestima koje buka i bes još nisu oskrnavili: tvrđavama, manastirskim dvorištima, prostorima na trgovima i ulicama.

Koje su to vrline zbog kojih razvijamo ljubav prema takvoj vrsti mesta i tom tipu pozorišta?

Verovatno sve one koje je imalo pozorište dok je bilo autentična ljudska potreba, pripadalo svima i predstavljalo dar za srećne ljude. To pozorište je imalo pozorišni krov „večne povorke neba“ kakav je preporučivao Rilke.

Lečenje zemlje i ljudi posle kovida 19 je velika misija letnjih festivala – od predstavljanja knjiga, do izložbi, pozorišnih predstava, koncerata i filmova.

Tema lečenja, stalno preispitivana i iznova predstavljana usmerena je na ideju da postoji pukotina koja je narasla između ljudi i zemlje, pukotina koja bi trebalo da bude zalečena.

Takva pukotina postoji između publike i pozorišta. Teatro de la Skala u Milanu se lagano, ali sigurno otvara. Kada je madridski Teatro Real odlučio da, posle tromesečne pauze, izvede „Travijatu“ sa horom, orkestrom i solistima, uz poštovanje zdravstvenih protokola, pojavili su se komentari da će poštovanjem fizičke distance Verdijeva opera biti „osakaćena“. Moj odgovor je bio da će sve „rupe“ popuniti muzika. Kao što verujem da to može učiniti i moćna glumačka reč.