Zato što je nešto bilo u vodi

Stajala bi tako na pramcu i koncentrisala se na liniju između neba i mora, što bi, međutim, svaki put postalo prilično dosadno nakon nekoliko minuta.

Na kraju, Sanja je sve češće prosto ležala u svom krevetu i kunjala uz treperavi zvuk, koji je pravila zavesa ispred brodskog prozora.

Njen krevet je bio ograđen zidovima sa tri strane, a na četvrtoj je bila prepreka u vidu daske visoke dvadeset centimetara, koja je sprečavala pad sa dušeka.

Povremeno bi brod zaškripao.

I Sanja bi već bila odsutna.

Na vratima je visila odeća i lepršala napred-nazad.

U kupatilu je neseser udarao u ogledalo.

Promaja je uvek pravila isti zvuk.

I opet je Sanja bila odsutna.

Čak se ništa nije promenilo ni kada je Greta-Dora prvi put uplovila u burnije more.

Osećaj u stomaku, dok brod tone između nemirnih talasa, podsećao ju je na dane kada se kao dete satima ljuljala na igralištu, iznova i iznova ka plavetnilu: Sanja, odsutna.

Ona, pak, nije sanjarila.

I to je bilo sledeće razočaranje.

Bila je odlučila da se posveti svojim snovima i zabeleži ih sve.

Sva je nadanja polagala u Atlantik, ali naravno, ni ovde se nije ništa naročito dešavalo.

Jedino što je bilo novo, bilo je to, što više nije padala prilikom presvlačenja.

To joj više nije predstavljalo izazov, otkako joj je objašnjeno na primeru gaćica.

Samo je trebalo da zamisli kako je Greta-Dora stegnuta u gigantski donji veš, i već je mogla da obuče svoje gaćice dok stoji na jednoj nozi.

Više nije bilo uzbudljivo kako mora da sedi za stolom, kada je brod nagnut ukoso na nekoliko sekundi.

Ni kako bi se kafa u šoljici nakrivila.

Otvorila je mali blok, koji je želela da pretvori u dnevnik snova, i prvo je napisala:

Voditi dnevnik na brodu je bez smisla.

Ugrizla se za usnu, jer se ne kaže tako.

Kaže se: Nema smisla.

Ali nije želela da odmah iškraba prvu stranu ovako lepe knjižice (koju je platila otprilike koliko i cigarete).

Zato je nastavila da piše:

Za pravi dnevnik jednostavno se dešava premalo, isto i za dnevnik snova, jer ovde ne sanjam. Spavam ja dobro, ali se prosto ne sećam ničega. Danas sam se probudila jer sam se nečega bojala. Onaj čist strah, kakav se oseća u snu. Pokušala sam da ostanem potpuno tiha i da osluškujem da li je neko na vratima ili možda već u kabini, da li sam zato u snu osećala strah. Ali jedino što se čulo bilo je škripanje zidova i more. Onda sam primetila da još uvek brzo dišem. Nekoliko puta sam duboko udahnula. I kada sam se upitala šta me je to u snu tako uplašilo, već sam bila zaboravila. Sada, kada pokušam da se setim, jedino što mi pada na pamet je da sam bila „negde“.

Sledećeg dana napisala je nekoliko rečenica o tome kako nije osećala morsku bolest i kako je to non-stop biti na brodu koji se ljulja.

Zatim je odložila svesku i počela da čita knjigu koju joj je majka poklonila, da ima dok je na brodu.

Početak je bio o tome kako neka žena ima seks na plaži, a zatim je rastrgne ajkula.

Zbunjena time šta je majka želela da joj poruči, odložila je knjigu i ponovo uzela svesku.

Jedino što je imala ovde bilo je vreme, dovoljno vremena da se posveti svom životu.

Nastavila je da piše: „Pitala sam kapetana da li mogu nekako da pomognem, ali mi je rekao da će mi pokazati šta treba da radim, kad za to dođe vreme. Zato sam odlučila da ovo ovde shvatim ozbiljnije, mislim na pisanje, i to u stilu autobiografije. Ali izgleda da nije baš jednostavno baviti se sopstvenim životom. Ne znam odakle da počnem.“

Prevod s nemačkog: Slavica Jojić

Autor je nemački romansijer, pisac romana „Zato što je nešto bilo u vodi“, učesnik 13. Beogradskog festivala evropske književnosti (4-6. juna).