Zatvorenik u ruži – podsećanje na pesnika Dragana Kolundžiju

I neohodnost njihovog vrednovanja i prevrednovanja. I pored toga što o Draganu Kolundžiji nekad nije malo pisano, on je ostao neodgonetnuta enigma.

Ponekad mi se učini da je ovaj naš liričar i danas i u književnoj kritici i književnoj javnosti ne samo zapostavljen nego i zaboravljen.

Ako nisam u pravu, utoliko bolje.

Za njegovu pesničku individualnost nije najvažnije da li je bio bliži neosimbolistima ili nadrealistima, što je bila prvobitna kritičarska dilemma, koja traje do današnjih dana, ali je svakako važno da je za njega tvorenje poezije postao najvažniji deo njegovog postojanja, njegov najvažniji zakon, zakon nad zakonima.

Udaljena od neobavezne improvizacije i hirovitog pesničarenja, za njega je poezija bila nadmoćna igra koja ga je uzela pod svoje.

Bila je to snažna i trajna fascinacija koja mu je pomogla da se suoči  sa svojim osećanjima nastalim u razilaženju njegovog bića i njegovog postojanja.

Od prvih svojih pesama, u traganju za istinom u sebi, on poeziju obznanjuje kao snažno doživljenu realnost koja seže do iracionalnih dubina, do nesvesnih poriva.

To je naročito prepoznatljivo u ostvarenom nastojanju da približi individualnu i kolektivnu dramu, pa čak i da ih sjedini.

U njegovoj pesničkoj energiji ukrštaju se strast, ljubav, mit i san.

A nikad ne izostaje snažni liričar, koji aktivira sva svoja čula da bi stvorio pesmu koju prati bujica osećanja kao izraz egzistencijalne teskobe i individualne patnje.

Što je najvažnije, u tome, kao kakav čarobnjak, začuđujuće uspeva da svoju pesmu usmeri ka ostvarivanju vlastite suverenosti i poetici estetske otvorenosti.

O njemu se pouzdano zna da je sa četrnaest godina napustio zavičajno Gornje Vodičevo, da mu je „Delo“, beogradski časopis od najvećeg književnog ugleda objavilo buket pesama kad je imao jedva šesnaest godina.

U devetnaestoj godini,1955. godine, objavljuje zbirku pesama „Zatvorenik u ruži“, u kojoj kritika prepoznaje izuzetnu vrednost novih pesničkih stanja koja su prelazila dotadašnje pesničke granice.

U kulturi bio je to događaj za pamćenje.

To se isto događalo i sa njegovim pesničkim zbirkom „Orah“ iz 1973. godine i sa zbirkom „Nesvanulice“, iz 1987. godine.

S razlogom je rečeno da je u njegovim pesmama sve u pevu, sve u zanosu, sve u stvaralačkoj mnogoznačnosti.

A to što se u središtu njegove pesničke preokupacije našlo stradanje i mučeništvo potkozarskog i krajiškog sveta u vreme Drugog svetskog rata valjalo bi videti ne samo kao njegovu zavičajnu ukorenjenost nego i kao njegovo ljudsko i pesničko samoodređenje.

Kao njegov zlosrećnik, kao kozarački pesnik, proživljeno je pokazao odakle dolazi i koja je njegova trajna patnja i pesnički nezaborav.

Tako se snagom pesničkog doživljaja i pridružio pesniku Skenderu Kulenoviću, koji je kozaračku tragediju pesmom ovekovečio.

Još 1957. pjesnik Branko Miljković je zapisao: „Ova poezija je jabuka od zlata u bašti naše najmlađe poezije gde inače ima dosta sumnjivog voća“.

Tako se Dragan Kolundžija pridružio plejadi mladih i darovitih pesnika.

Pored Branka Miljkovića, toj generaciji su pripadali Bora Radović, Jovan Hristić, Velimir Lukić i Gordana Todorović.

Oni su, u to vreme, pomogli da se stvori atmosfera u društvu za pesmu prikladna.

A njihova poezija zauzimala je čelnu poziciju u našem literarnom stvaralaštvu toga vremena.

U silnom ubrzanju istorije, u čudima koja su nam se ovde događala, čini se da je to bilo davno, a nije, ali je dovoljno za našu oprobanu veštinu zaboravljanja.

Kako vidi pesnika i njegovu misiju, Draganu Kolundžiji dovoljan je samo jedan stih: „Pesnici su velike žive svetiljke“.

S lakoćom doznajemo šta za njega znači pesnički univerzum i pesnička suština: „Pevati je voleti dublje“ ili „Ja pevam da ne ode dan/A kuća je naša nesrećna“.

Ljubavna tema njegova je pregnantna preokupacija. U zbirci pjesama „Nesvanulice“ nalazimo čudesne stihove :“Ja tebe ljubim/i to kao da sam u crkvi“.

Petar Gudelj je, pored ostalog, zapisao, da „valjda niko prije ni poslije Zmaja ne ispjeva ljubavnih pesama venčanoj ženi koliko to učini Kolundžija“. To je razlog što u celini prenosim njegovu pjesmu „Daleka, a ovde, ljubavi“. Ispod naslova, u zagradi, nalazimo  bliže određenje: Knjiga  odanosti: „Tebi kojoj,u mislima,/kupujem prstenje./narukvice,/čizme od zmijske kože,/tebi s kojom će moj život proći,/tebi bez koje ne umem da živim,/tebi kojoj ne kažem ništa/a kažem sve-/tebi šaljem teret ovih tamnih stranica.“

Pokazao je pesnik u mnoštvu svojih pesama da je bio homo amatro, čovek koji voli toliko snažno da bi podupirao život izvan uspavljujuće ravnodušnosti i trivijalnog svakodnevlja. Štaviše, on je podsticao i puteve samoostvarivanja u intimi romantičnog postojanja.

Kolundžija, kao biće od rafinirane i preosetljive građe, bio je užasnut zbog vekova u ratovima i pogibelji neprestanoj, posebno ovdašnjoj. Te istorijske kataklizme, pesnik je propratio mnoštvom stihova za dugo pamćenje: „Smrt je žetelac koji se ne odmara“.

Ratnu tragediju saopštava lapidarno u više stihova: „Rat je groblje/bez dna“. Rat je video kao organizovano ubijanje  nedužnih ljudi, kao trijumf zločina i zločinjenja. Evo i onih stihova, koji ne zaobilaze ni naš mentalitet: „Niko ne zna šta je rat/ko u njemu nema sina“. A „Pesma sa Kozare“ sledi tragično iskustvo i ratnički epilog: „Sestro moja, kad pevaš,/crni kaput ogrni“.

Pesnik ne zaboravlja ni svetske nevolje, muke i  patnje svih ljudi. On piše pesmu „Radnička Evropa“ u kojoj čitamo: „Ničiji ljudi. Žive a ne postoje“. Ova gorka misao nije daleko od one pesnikove refleksije, koja se odnosi na teskobu čovekove egzistencije: „Nema nas, a još smo živi“. To su oni koji umesto u raj odoše u pakao.

I ovih nekoliko podećanja na stihove Dragana Kolundžije pokazuju s kakvom lakoćom pesnik uranja u svoju pesničku misao i kako je nadmoćno oblikuje. Tu nema ni simulacije ni prevare. Tako i mora biti kad se peva životna neposrednost i kad se pesnik preko pesme oslobađa svojih trauma.

Pol Valeri je zapisao: „Živeti tamo gde vode reči“. Mislim da je takvo stanovište bilo blisko Draganu Kolundžiji i kad se bavio lepotom reči i svojim nemirima. I kad je branio ono u šta je verovao.

A kad ste slušali njegovo maestralno kazivanje ne samo svojih pesama nego i njemu omiljenih pesnika onda ste mogli da pomislite da se pesnički dar rađa mnogo više nego što se postaje pesnik. I u tome je Dragan Kolundžija bio pravi čarobnjak.

Ne znam nikoga ko je mogao toliko pesama izgovoriti naizust i da pritom proizvede pojmovni i emotivni uticaj. Izgleda da je bio u pravu Stiven Spender koji je smatrao da poezija i memorija „idu zajedno“. A takvo i toliko pamćenje poezije – fenomen je bez premca. To i priliči stvaraocu koga je sudbina predodredila za pesmu. A poeziju nikada nije izneverio, a time ni svoju pesničku ličnost.