Zavedeni vetrom

O vetru

Mi smo ono što pamtimo – tako bi glasila početna premisa trogodišnjeg rada Migelanča Prada na strip albumu „Ardalen“, koji je osvojio nekoliko najvažnijih nagrada u Španiji. Ardalen je izmišljeni vetar koji duva od Kariba preko Atlantika ka obalama južne Evrope, vlažan vetar koji prodire duboko u unutrašnjost kopna. Simbolički, ardalen dopire s one strane okeana i donosi uspomene iz života neznanaca.

Sama priča usredsređena je na četrdesetdvogodišnju Sabela, ženu sa životnim problemima koja dolazi u planinsko selo ne bi li pronašla nešto o svom dedi, koji je emigrirao u Kubu i o kome porodica ništa ne zna. Tamo upoznaje gospodina Fidela, navodno iskusnog moreplovca. Uz sećanja i osećanja, podjednako varljiva i istinita, između njih se razvija poseban odnos, u koji će biti upleteni i lokalni stanovnici sa svojim planovima o nalaženju navodnog blaga na Fidelovom imanju.

„Ardalen“ se tako pretapa u priču o potrazi za identitetom, o traganju za smislom, kao i u emotivno razgranatu sagu koja će završiti ubistvom. „Uspomene imaju suštinsku vrednost u građenju identiteta. Sve što nismo upamtili, to više ne postoji – bar za nas“, kaže Prado. Vetar, kao simbolička nit, povezaće sve likove, umrsiti priču, ali i pokidati konce koji su zamrsili sudbine junaka.

O zavođenju

Sve slike flertuju. Grafička naracija zavodi. Tako je i slučaju Pradovog „Ardalena“. Jer, kad svesna jedinka u okeanu postojanja krene u potragu za svojom prošlošću, za svojim precima, za svojim ishodištem, ona nužno mora da se osloni na sećanja drugih i činjenice rasute po matici vremena. Međutim, dok Sabela traži fakte koje bi otkrili tok života njenog dede, starac Fidel – na koga su je meštani uputili – opčinjen je izmaštanim sećanjima drugih ljudi. Fluid koji spaja dve lutalice ovde je ardalen, vetar imaginacije. On starcu Fidelu donosi i pesmu kitova, i slike tuđih tragedija. Većim delom stripa junak razgovara sa svojim utvarama kao sa pravim prijateljima. Ti trenuci, odnosno taj prostor naglašen je plavozelenom i ljubičastom bojom, pastelima koji titraju na granici između stvarnosti i uobrazilje. Ribe koje se u tim scenama kreću u pozadini imaginarni su pokreti u nepostojećem prostranstvu. Posebnu važnost zato u priči ima pojava kitova koji izranjaju iz šume eukaliptusa na stranici 74 i ta Pradova nadrealistička slika savršeno i bez ostatka pokazuje kako jedan svet zavodi drugi. Ne može se sa sigurnošću reći da je ovde okean privukao šumu niti da je šuma uvukla u sebe nutrinu okeana. Svet je amalgam. U svakom slučaju, govoreći o toj tabli, govorimo o čudesnom, prisustvujemo čudu. A ako je čudo znak naše opredeljenosti za ono nemoguće, onda na ovom mestu nužno verujemo u proširenje stvarnosti: ubeđeni smo u to da postoji i ono što ne egzistira. Ptice i kitovi pripadaju istom nebu kad negiramo rigidna pravila društvene zajednice. Čudo pokorava stvarnost. Čudo zavodi istinu.

Tabla stripa je estetska opna koja razdvaja stvarnost čitaoca i stvarnost likova. Oba sveta žive sa svojim iluzijama, na svojoj strani, u svetu koji su sami konstruisali. Fidel je zadovoljan svojim imaginarnim svetom: on je otuda prepun boja, eteričan i udoban, fluidan ali lako ispunjava želje. Pritom, on je i dalje mističan i neuhvatljiv. Nespoznatljiv. Sabela ne može da mu priđe, ne može da pronikne u njega. To je jedna od najlepših, i ne samo estetskih istina: zavođenje je zadovoljstvo koje ne otkriva tajnu. U trenutku kad Fidel ostaje sam a Sabela odlazi i nije u stanju da posvedoči njegovom priviđenju, u tom trenutku se vizije zaista pojavljuju.

To će se ipak dogoditi na kraju. I eto ključnog trenutka, eto vrhunca: Sabela ipak prisustvuje otelotvorenju tuđe iluzije. Sabela vidi kitove, ona je zavedena predstavom koja opseda Fidela. Fantazma ženskog lika, ono što se naglašava u pozadini, sada poprima izmaglicu druge, žućkaste boje. Čudo se odigralo i pred nama je lice koje prisustvuje otkriću – pred nama je epifanija. Mi, sveznajući čitaoci, znamo o čemu je reč; mi više nismo u stanju da prosvetljenje doživimo prvi put. Nas zavodi trenutak u kojem protagonista gubi nevinost spoznaje.

Ono što je eksponirano zavodi jer je to suština njegovog eksponiranja. Ono što zavodi je neuhvatljivo. Zato je izbor pastelnih tonova u paleti stripa izvanredan. Kada Prado želi da istakne stvarnost i kada želi da upozori, pribegava crvenoj boji. Crvena boja kod Prada znak je realnosti, tvrde, ohole i opake. Crvena boja je opasna, demijurška i demonska. Likovi lokalaca spletkare, a crtač pastelom tada obigrava oko preciznosti linije, pastelom koji istovremeno potkopava i ističe liniju.

Zavođenje je ono što se dešava između dva pola, jer polovi su svesni polarnosti upravo zbog zavođenja. Sama Fidelova priča raspreda se između sećanja na žene, možda ljubavnice, na devojku koju sanja i o kojoj mašta. Iluzije pred njim plešu uz pratnju orkestra. Pojava Sabele budi u njemu strah od stvarne, realne žene. U trenutku kada i Sabela doslovce zaigra pred starcem i to vidi lokalni podlac, tragedija koja će da usledi – Fidel ubija spletkaroša – nije samo palanačka osveta iz strasti već viteška odbrana časti, koja će na sudu pasti upravo pod snagom uverenja, odnosno iluzija.

Na kraju je Sabela u sudu i tako saznajemo da je Fidel oslobođen optužbe. Plavi tonovi njenog kaputa i okvira table predstavljaju znak smirenosti, saznanja, nedostatka uzbuđenja. U palati pravde to je oznaka hladne glave. Ponovo je prisutno karakteristično polukružno kretanje tačke gledišta, tih 180 ugaonih stepeni sa zumiranjem, pokret koji nam sve otkriva. Krutost pravde oličena u mermernom koridoru i difuznoj svetlosti uliva poverenje u nepomućeni sistem vrednosti. Ipak, žuti tonovi daju toplinu instituciji. Međutim, u ovom ambijentu nema euforije kada junak postaje oslobođen optužbi. Euforija je zavedena maštom.

O sećanju

Sećanje je iskrivljeno našim željama. A prošlost je jedino što protagonisti poseduju.

Stvaranje nije invokacija, već evokacija. Stvaranje je u preseku naših uspomena i naših snova. Otuda nam je strano ono što nam je najbliže, otuda nam je najveća nepoznanica ono što je u nama samima. Mikrokosmos naše memorije podjednako je zagonetan kao makrokosmos čiju veličinu nismo u stanju da pojmimo.

Prado u ovom romanu to pojačava i dodatnim sredstvima: tu su faktografske dodaci poput odlomaka iz novina, isečaka iz knjiga, geografskih karata i spisa. Svi ti elementi dokumentarnosti plutaju po svetu fikcije i utkani su u priču da bi, kao drugi pol na kompasu istinitosti, pojačali ambivalentnost onoga što protagonisti vide i osećaju. Ali ako su junaci privučeni vetrom uspomena, ako žive u amalgamu stvarnosti, kako onda uspevaju da žive sa svojim fantomima? Odgovor leži u pojmu vremena, u onome što vreme za nas predstavlja.

O vremenu

Između klaustrofobične drame traganje za identitetom i čaršijskog trilera o nasledstvu, „Ardalen“ je priča o onome što ljudska bića zaista poseduju – to je prošlost. Budućnost je neprozirna činjenica, a sve ostalo je samo ono što nije ni prošlost ni budućnost – tako se tvrdi u umetnutom tekstu. Sadašnjosti nema. Sadašnjost je konstantna migracija koja nema svest o samoj sebi. Sadašnjost je samo kontekst prošlosti.

Pošto svet možemo da zamislimo isključivo naknadno, nakon što se on ostvari i formira u našoj svesti, uz neprestano podsećanje na njega, to znači da nam taj proces omogućava da dođemo do zaključka da postojimo. Sećam se, dakle postojim, to je Pradovo kartezijanstvo, i time je krug zatvoren. Potpuno je nevažno da li je stvarnost posledica nestvarnog ili da li su fantazme ćorsokaci stvarnosti. Sve to vodi ka drami egzistencije u kojoj evociramo priče. I više nije važno da li je riba koja pliva u vazduhu iza vaših leđa ljubičaste ili crvene boje.