Zbirka priča kao popis međuljudskih odnosa

Govor o ovoj antologiji, kao pomenuta senka, proteže se izvan narativnih celina i jasnije, intenzivnije i preciznije nego druge knjige istog autora, projektuje ličnost onoga čije ime stoji na koricama.

Dejan Vukićević, bibliotekar, bibliograf, urednik, knjizi je prilazio kao fenomenu i izazovu, tajni i zagonetki, a kao pisac i autor i kao poprištu na kojem se izvode lične, duboke, mračne bitke propitivanja, preispitivanja radi neophodnog pročišćenja.

Signalni pucanj da je “borba” započela uvek je sam naslov: arhaizmi, neologizmi, ekspresivne fraze privlačili bi čitalačku pažnju, raspršujući iluziju o prijatnosti budućeg čitanja, nagoveštavajući “estetiku ružnog”.

Nije teško nazreti nit nevesele boje koja se privlači još od prve zbirke priča „Korota“ (1998), pa preko „Aleje bizarnih kipova“ (2002), potom kroz oštri roman „Bodilo“ (2005), dalje kroz začudnost u zbirci „Omama“ (2007), opet kroz kratki romaneskni izlet u „Cerebrumu“ (2012), do konačnog povratka na tle koje se bolje osećalo pod stopalima – kratku priču i zbirku „Nokat i meso“ (2016).

Stoga očekivano ova antologija ima ‘oneobičen ‘naslov, jer joj je dodato smisaono zakrivljenje kroz pridev “privatna”.

Reč je o intervenciji koja uvodi novu komponentu – samoukidanje, jer antologija kao zbirka najboljih dela, kojom se obično neki opus predstavlja na najreprezentativniji način, ironizovana je svođenjem na plan ličnog, koje, kako se naslućuje, pristaje na sopstveno ogoljavanje.

Iz tog razloga glas koji će se čuti u nastavku nije samo glas konstrukta kakav je narator, već glas živog čoveka koji, kroz pripovednu formu, iskazuje svoju intimu.

Nije novost da su priče u zbirkama Dejana Vukićevića uklapane “brižljivo i promišljeno”, odnosno da su pažljivo podeljene u cikluse “prirodno (…) obuhvaćene nadnaslovima”, kao da su bile na putu za integraciju u roman (D. Stolić, Koraci, br. 10/12, 2017).

Na prvi pogled, u „Privatnoj antologiji“ taj postupak je jasno predodređen: svaki segment može biti samo izbor iz određene zbirke priča.

Ipak, za razliku od prethodnog postupka, kada je celinama unutar zbirke dodavan nadređeni naslov kao višak sadržaja, ovde je na delu bilo svojevrsno oduzimanje – dodatni smisao naslućujemo kada vidimo što je izostavljeno.

Izostale su, dakle, uglavnom kratke, harmsovske crtice, kao i priče, gotovo anegdotskog karaktera u kojima se prepoznaju neki junaci našeg doba.

A ostale su, dobijajući povlašćeno mesto, one koje još izraženije govore o najbližim ljudima oko junaka.

Uzimajući razne oblike i forme, ovi “bližnji” u „Antologiji“ se prikazuju kao srodnici, prijatelji, saborci, drugovi iz vojske, pa čak i komšije, ali svima je zajedničko to što ‘menjaju život’.

„Antologija“ je popis međuljudskih odnosa, koji u prozi D. Vukićevića nose jednu specifičnu, nikada prevaziđenu dimenziju, sada hrabrije otkrivenu: u tim odnosima gotovo uvek postoje neki “noži iz potaje”, neki preokret, neprijatno iznenađenje, mrak i bol, ludost i zlo.

Čak i onda kada drugi nisu pakao, hteli mi to ili ne, pisac je osećao da se pakao samo kroz njih može javiti.

Zato nisu slučajno čak dve priče, i to ne bilo koje, već uvodna i zaključna, posvećene majci, osobi koja je život dala, čuvala i držala, ali koja je jedina mogla, svojim nestankom, potomku da ostavi gorku lekciju gubitka.

„Privatnom antologijom“ jedan pripovedački glas stavio je okvir na ono što je decenijama stvarao i gomilao, nadajući se da će, tako omeđeni, obrisi biti izrazitiji.

To se i desilo, ali ovaj ram isijava i značenja koja niko nije slutio, sigurno ni sam autor.

Jer, poslednja rečenica poslednje priče govori o nameri da se ne napiše više nijedna.

I kao da ga je neumoljiva zakukuljena prilika sa kosom u ruci shvatila ozbiljno, jer ona nema smisla ni za šalu, niti za umetničku slobodu.

Prozni opus Dejana Vukićevića nije plod dokolice, izraz čežnje za pažnjom javnosti, niti okušavanje nekadašnjeg studenta opšte književnosti, već duboke, krvave potrebe da se izvojuju lične bitke sa nakazama svake vrste, da se razume zašto spodobe dolaze u naše živote, u nadi da će se pomenuti kosonosac razotkriti.

Ostaje nam da mi, kao deo trijade pisac-delo-čitalac, ne zapostavimo ovu proznu zaostavštinu, i tako pomognemo da se započete bitke sa besmislom nastave, makar bile unapred izgubljene.