Zbog čega je Beogradska opera u višedecenijskoj krizi

Ovom prilikom ograničiću se na rad Opere, jer je to oblast koju najbolje poznajem.

Nije tajna da se Opera NP već više decenija nalazi i svojevrsnoj krizi, kako organizacionoj, tako i umetničkoj, odnosno kadrovskoj. Nepostojanje detaljnog plana i programa (strategije) za najmanje jednu sezonu unapred, pokazalo se kao ključni nedostatak u radu i funkcionisanju nacionalne operske kuće. Prosto rečeno, jedna tako glomazna institucija, koja se praktično sastoji od tri ansambla – hor, orkestar i solisti, ne trpi improvizaciju u svom radu. Sve dosadašnje uprave pravdale su nepostojanje ovako koncipiranog plana i programa rada, tj. repertoara Opere, nemogućnošću da se isti izradi, usled gužve i prebukiranosti na scenama i u probnim salama NP.

Ukoliko Drama NP nije u stanju da sastavi detaljan plan svog rada (s obzirom na famoznu koordinaciju, tj. usaglašavanje na mesečnom nivou sa ostatkom dramskih pozorišta u Beogradu), to nikako ne važi za Operu i Balet, koji su jedinstveni ansambli tog tipa u čitavom gradu, ukoliko izuzmemo zemunski Madlenianum, kao jedino preostalo pozorište, doduše u privatnom vlasništvu, koje se bavi operskom i baletskom produkcijom.

Već decenijama se govori o potencijalnoj izgradnji nove zgrade Beogradske opere i baleta. Iskustvo nas uči da je ta stvar na dugom štapu, pa je neminovno da se rešenja potraže u uslovima koje imamo, u okviru NP. Iako ostaju pod istim krovom sa Dramom, Operu i Balet bi trebalo odvojiti od nje, kako u organizacionom, tako i u finansijskom smislu. Podvlačim da Opera i Balet uvek nekako idu zajedno, s obzirom da se radi o vrstama, pre svega muzičkog pozorišta. Zajedničko dobro im je i orkestar. Poželjno bi bilo da se Opera i Balet vrate na nekad tradicionalno svoje dane na Velikoj sceni NP (sreda i subota za Operu i četvrtak za Balet). Ako se to postavi kao pravilo, ansamblima bi u mnogome bilo olakšalo da naprave svoj repertoar i detaljan plan proba i predstava za najmanje jednu sezonu unapred.

Čini se da su sistemska rešenja vezana za rad Opere ne samo nepostojeća (zakon o pozorištu), već i poprilično zastarela i nefunkcionalna – u mnogim slučajevima, moglo bi se reći, kontraproduktivna (pravilnici, kolektivni ugovori, sindikalna pravila…) Većina sistemskih rešenja vezanih za rad u pozorištima su nasleđena još iz vremena SFRJ, tj. samoupravnog socijalizma. Reklo bi se da su se realni uslovi života i rada, od tada poprilično izmenili?! Nova sistemska rešenja u znatnoj meri bi olakšala život i rad operskih umetnika i neminovno doprinela podizanju kvaliteta i raznovrsnosti operske produkcije u Srbiji. Država (Skupština i resorno ministarstvo), kao osnivači velike većine pozorišnih kuća u Srbiji, aktivnije bi trebali da se pozabave ovom temom. Državna kulturna politika mora da kaže šta hoće i šta očekuje od pozorišne umetnosti u Srbiji!

Danas u svetu postoje prevashodno dva sistema po kojima funkcionišu operske kuće, koje daju predstave najmanje osam meseci u kontinuitetu tokom jedne sezone. Jedan je tzv. stađone, u kome pozorište sprema određeni naslov, odigra ga par puta (tri do šest predstava), skida ga sa repertoara i prelazi na produkciju i eksploataciju sledećeg naslova. Ovakva pozorišta ne moraju da imaju stalne ansamble. Hor i orkestar se angažuju po projektu, kao i pevači-solisti, koje umetnička direkcija teatra angažuje najčešće preko poznatih, internacionalnih umetničkih agencija i sekretarijata. Drugi način je postojanje tzv. stalnih ansambala (angažovanih višegodišnjim kolektivnim ugovorima), pre svega hora i orkestra, dok se solisti angažuju, najčešće na četiri godine (koliko otprilike i traje mandat umetničkog rukovodstva pozorišta). Ovakav vid pozorišne organizacije tipičan je za državne operske kuće uglavnom zemalja nemačkog govornog područja, kao i u svim zemljama istočne Evrope (bivšeg Istočnog bloka), Rusiji i državama nastalim raspadom SSSR. Određeni naslovi se ne skidaju odmah po odigravanju premijere i par repriza, već, u zavisnosti od kvaliteta i gledanosti predstava, mogu da žive i više sezona na repertoaru.

Način na koji funkcioniše Opera NP je približan ovoj drugoj, hajde da je nazovemo, istočnoevropskoj operskoj praksi. Ovakav koncept stalnog operskog pozorišta je celishodniji, isplativiji i bliži srpskim finansijskim i kulturnim potrebama. Prelazak na nekakvu vrstu stađone sistema bi definitivno doprineo gubljenju publike, jer naša publika nema kapacitet da u relativno kratkom vremenskom intervalu uzastopno puni salu, gledajući jedan te isti naslov. Na duže staze gledano, bilo bi ugroženo muzičko školstvo i proizvodnja relevantnih, domaćih umetničkih kadrova na polju operske, odnosno muzičke umetnosti. Šta bi to značilo za nacionalnu kulturu nije nužno dodatno pojašnjavati.

Po pravilu, umetničko rukovodstvo jednog teatra, ograničeno je vremenskim rokom (reizborom) i izloženo stručnoj i kritici publike. Dakle, smenjivo je. S druge strane, Direkcija Opere bi morala da ima diskretno pravo da donosi sve relevantne odluke, što se tiče planiranja (biranja naslova), kastinga, organizacije posla… Neretko, nezadovoljni uposlenici Opere NP brkaju svoje pravo na rad, sa diskretnim pravom umetničkog rukovodstva da bira i određuje, ko i kada nastupa u određenoj funkciji i ulozi na predstavama. Kasting koji vodi računa isključivo o potrebi da se svi zaposleni podjednako opterete i uposle (pogrešno čitanje devize ni po babu, ni po stričevima), direktno vodi u pad kvaliteta produkcije. Na taj način, pogrešno shvaćen sindikalizam i podilaženje ličnim potrebama, ambicijama i umetničkim sujetama radi mira u kući, direktno ugrožava nivo i visoko postavljene izvođačke standarde, bez kojih ozbiljno i odgovorno bavljenje umetnošću gubi svaki smisao!

Već više od jedne decenije, Opera NP ne zapošljava mlade pevače i muzičare, ne obezbeđuje im angažman pod uslovima, redovnih primanja, tj. plate. Mladi, talentovani ljudi, kojih nije mali broj, ne mogu da obezbede elementarnu egzistenciju kako sopstvenu, tako i svojih porodica, na osnovu minimalnih i neredovno isplaćivanih honorara. Nesređeno stanje u sektoru sistemskih, zakonskih rešenja, kao i elementarnih, egzistencijalnih uslova, neumitno dovodi do tzv. odliva mozgova, u ovom slučaju, mladih i talentovanih pevača i muzičara, koji će posle završenih škola i studija u Srbiji, potražiti sebi egzistenciju i afirmaciju u inostranstvu. Na taj način, nacionalna operska kuća, kakva je po definiciji Opera NP, ostaje bez potrebnih kadrova i kvalitetnog podmlađivanja ansambla.

Šta preduzeti da se ovakvo neveselo stanje izmeni na bolje?

Mišljenja sam da bi prvi korak trebao da bude izrada novih sistemskih (zakonskih) rešenja na nivou svih pozorišta u zemlji, a onda i donošenje zakona koji bi specifično tretirao opersku delatnost u Srbiji. Sistemska rešenja bi trebalo da favorizuju dolazak na rukovodeća mesta Opere ljudi sa relevantnim znanjima i biografijama, ljudi koji bi u interesu i afirmaciji Opere NP i operske umetnosti uopšte, prepoznali i prepoznavali sopstveni interes, a ne obrnuto.

Autor je prvak Opere NP u Beogradu