Foto: Zoran MišićPredstava Regionalnog pozorišta Novi Pazar „Ako dugo gledaš u ponor” autora i reditelja Zlatka Pakovića, rađena po motivima istoimenog romana Enesa Halilovića, proglašena je za najbolju predstavu 66. Sterijinog pozorja, kao i na 57. Festivalu profesionalnih pozorišta Srbije „Joakim Vujić” u Leskovcu.
Ovom zajedničkom produkcijom Regionalnog pozorišta Novi Pazar i Kulturnog centra Novi Pazar završen je i 16. kragujevački Joakimfest.
Glumac Rifat Rifatović za ulogu Lisa nagrađen je glumačkim nagradama na „Steriji” i „Joakimu”.
– Predstava „Ako dugo gledaš u ponor” je nastala po istoimenom romanu koji je govori o dešavanjima u Pazaru 90-ih. Autor romana je probleme predstavio tačno, surovim kakvi jesu, bez ikakvog ulepšavanja i pakovanja u lepu foliju. Problemi se nisu umnogome promenili ni danas, kao što nisu bili „lepši” ni pre romana. Siromaštvo je oduvek isto (iz pozicije problema). Silovanje je oduvek ogavno. „Uslovljenost na hleb” i zvuči i izgleda strašno oduvek i izgledaće zauvek – kaže na početku razgovora za Danas Rifat Rifatović.
Roman je adaptiran, koliko je u adaptaciji „ostalo” autentične Halilovićeve priče a koliki je udeo Pakovićevog autorskog i rediteljskog postupka?
– Zlatko je na samom početku procesa rekao da „ko hoće da čita roman, neka ga uzme da ga pročita”, tako smo krenuli u zajedničku dramatizaciju romana i iz njega izvukli probleme kojima ćemo se baviti u pozorišnom komadu. Koliko je uzeto od romana a koliko je ostalo, rado bih ostavio publici – da pogleda predstavu i pročita roman pa da proceni.
Rad sa rediteljem Pakovićem je uvek specifičan.
– Odmah nakon premijere sam rekao da svim kolegama želim da im se u životu desi rad sa Zlatkom, pre svega iz razloga što Zlatko voli glumce, ne uskraćuje im lične uglove posmatranja i odnosa prema problemima, staje uz glumca i razume ga, i, ono što je moj najvažniji utisak, bavi se jačanjem zajedništva u ansamblu, i na tome sam mu posebno zahvalan.
Sam reditelj Paković je izjavio u jednom intervjuu da je u romanu Halilović „lokalni problem predstavio kao globalni fenomen”. Na koji način?
– Vidim to tako kako je Zlatko i rekao. Zlo je isto kod nas kao u Australiji, negde u Africi, Japanu, Rusiji ili Americi. Svuda se na silovanje gleda kao na strašnu i zakonski kažnjivu stvar, ili na „ucenjivanje na hleb“, te zloupotrebu siromaštva, kao na situaciju koju valja rešavati na svim nivoima, pa i kroz pozorište, radi podizanja svesti i direktnog i jasnog osuđivanja.
Za ulogu Lisa dobili ste Sterijinu nagradu i Joakima. Kako vidite taj lik?
– Ne volim da objašnjavam ljudima koga i šta igram. Više volim da ljudi dođu i to vide. Liso je neko koga možemo sretati na ulici i u životu. Liso je neko ko je kupio poziciju i status, neko ko je autoritativni vladar svega i svih koje je potčinio, neko ko je svoje komplekse sredio i uredio novcem i neko koga se ljudi realno plaše. (Ovo baš zvuči poznato i lako uporedivo sa mnogima sa i među kojima živimo).
U jednom intervjuu istakli ste da usud nije samo siromaštvo, već i duhovna, fizička i socijalna uskraćenost…
– I fizička i socijalna uskraćenost su siromaštvo. Iz moje perspektive, ovo je posebno bitno za sve nas na Balkanu. Kad shvatimo da smo jedni drugima bitniji i bliži po svemu od svih ostalih. Divan je primer sa početka pandemije koja nas je zadesila kada su u pomoć pazarskim lekarima pre svih pristigle kolege baš iz Kragujevca. Kad krenemo sa tog nivoa odnosa jednih prema drugima, pa ga prenesemo na više nivoe, videćemo i kako balkanske države pomažu jedne drugoj (primeri poplava od pre neku godinu). To mora da nam postane normalnost. Isti su to ljudi, pritom su prve komšije (a da ne pominjemo da smo do juče živeli i disali pod jednim pasošem). Odsustvo empatije nas ne čini duhovno, socijalno ili fizički superiornijim, a ematija nam svakako pomaže da se osećamo bogatim, čak i ako to nismo ili nam tako ne govore računi u bankama.
Ova predstava, po vama, inspiriše ljude na dobro i to je njen ključ.
– Ovo je izvučeno iz reakcija ljudi sa kojima se srećem nakon odigrane, tj. odgledane predstave. Inspirisanje na dobro proizilazi iz osnovne potrebe čoveka da menja stvari nabolje, naročito kad im, kao u slučaju predstave, stvari predočite baš takvima kakve stvari jesu. Kad ih pozovete na odgovornost, kad ih pitate šta misle i šta bi oni uradili. Nije kritika samo kritike radi, nego je kritika sa onim na kraju, da svi i možemo i moramo da radimo za dobro, da bi nam Dobro Bilo i Postalo.
Predstave koje problematizuju pojave u društvu, posebno u lokalnoj zajednici, nose određeni rizik jer građani ne vole da se suoče sa problematičnom slikom sebe. Reditelji dođu i odu. Glumci i glumice su najizloženiji u zajednici u kojoj i sami žive i rade. Da li ste u tom smislu imali određenih problema u Novom Pazaru ili dilema u toku samog procesa?
– Problema nije bilo, dilema uvek u procesu mora da bude. Naročito u komadima koji se bave problemima koje živimo svi i svuda.
Divno je da svi glumci u ovom komadu igraju beskompromisno, hrabro i snažno, da ih na kraju i ne zanima ništa osim komada.
Ne osuđuju nas u Pazaru (ako ste na to mislili), ponosni su i zaista se publika koja nam dolazi u pozorište ne stidi da nam i govori i pokazuje koliko je njima bitno da nas imaju.
Da li ste tokom procesa rada očekivali ovakav uspeh i odjek predstave i nagrade?
– Ako se stvari postave sa očekivanjem, od očekivanja obično ne bude ništa. Znali smo, u samom procesu, šta imamo. Posle stvari dolaze same od sebe. Sve je to i normalan i divan put za ovakvu predstavu.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
