Zbog prokockanog poverenja kritičke javnosti svedočimo nacionalnoj paranoji: Tadija Čaluković povodom predstave „bukvalno. otprilike“

Glavnu ulogu iznosi mlada zagrebačka glumica Klara Fiolić koja u predstavi potpisuje i autorsku muziku. Glumica je i kantautorka benda Baby Babilon.

Komad – istoimena drama objavljen je 2023. godine u izdanju Nove poetike. Knjiga, kao i predstava tematizuje problem slobode u savremenom društvu.

Povodom premijere, razgovarali smo sa mladim beogradskim autorom, studentom dramaturgije na Akademiji dramskih umetnosti u Zagrebu, Tadijom Čalukovićem.

Iz kojih pobuda ste napisali dramu, a kasnije postavili i predstavu bukvalno.otprilike?

– bukvalno. otprilike. je moja reakcija na današnju Srbiju – zemlju koja ne brine o svojim građankama, državu koja je neki konglomerat kriminala, laži, korupcije, straha, poltronstva… Drama se temelji na dva nivoa. Jedan je porodični spor između majke i ćerke koje su žrtve ovog podneblja, koje je u poslednjoj deceniji naročito nepodnošljivo, a na drugom „spratu“ reč je o poetskoj drami koja teži ogoljenoj, nepatvorenoj projekciji bola. Drama je smeštena u Beograd koji je, nažalost, ozbiljno devastiran. Da bih prikazao čemer naših kvaziživota, radnju sam simbolično locirao na groblju, ali Srbija je, međutim, danas takva da ni kao autor više ne znam da li je ono što pišem metafora ili ne. Umetnost u sebi mora da sadrži osvrt na ono što nam se događa, a ringišpil kiča, neukusa i zla koji se vrti predugo morao bi da se zaustavi, što pre. Nadam se već na izborima, premda nas ta česta glasanja već godinama šalju u kolektivnu frustraciju.

Na koji način predstava komunicira sa publikom, tj kroz koje i kakve dramske narative se predstavlja gledaocima?

– Pre svega, predstava će biti pred publikom zaslugom Minje Bogavac i na tome sam joj izuzetno zahvalan. A za mene je osnovna uloga umetnosti – komunikacija. Most sa ljudima koje možda nikada neću sresti. Teatar je moćno područje razmene ideja, stavova, prostor polemike i mesto euforičnog laganja. Uvek nastojim da moj dramski narativ ne bude komplikovan, jer sam spoznao da je jednostavnost sasvim dovoljna. Lakoća je verovatno i najveće lukavstvo. Često mi na pamet padne misao Džima Džarmuša:,,Pank je dokazao da je virtuoznost nebitna, ako imaš šta da kažeš.’’ Time sam se vodio kao reditelj i autor teksta u ,,bukvalno. otprilike.’’

Koje teme problematizuje?

– Uz femicid, poverenje je ključna tema. Rad na ovom tekstu doveo me je zapravo do zaključka da je poverenje – teška reč. Za mene je jedna od najšokantnjijih posledica ovog vremena to što je impozantan broj ličnosti prokockao poverenje kritičke javnosti. Zato svedočimo opasnoj nacionalnoj paranoji – ko je sve u dosluhu s vlašću. Ali što je još važnije, poverenje je krhko i na ličnom, međuljudskom planu. Skepsa je otrovna. Guši me ta svest nepoverenja i ova predstava je moj pokušaj borbe s tim problemom.

Na šta ukazuje naziv dela bukvalno.otprilike?

– Profesorka dramaturgije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu i po mom sudu jedna od najboljih dramaturškinja mlađe generacije Tijana Grumić u recenziji je napisala da ni moje junakinje, a ni čitaoci ili gledaoci do samog kraja nisu sigurni šta se od svega toga dogodilo bukvalno, a šta otprilike. Utoliko je taj naslov poigravanje sa fenomenom koji možemo da nazovemo ‘varljivost sećanja’ i to je bilo nešto što mi se učinilo kao izrazito potentno za istraživanje. Postoji i ono što se zove “optimizam sećanja” ili možda poliranje uspomena. Nisam zaljubljen u svoje reči, ali volim repliku:,,Život koji znaš bukvalno, ne znaš čak ni otprilike.’’

Šta je vama bila ideja (ili više njih) kojom ste se bavili u drami?

– Status žena kroz koji se prelamaju karakter i slika ovog društva, uključujući i svojevrsnu kritiku Beograda. Predstava u sebi nosi i ideju da su svi koji se sebično zatvaraju u svoje mikrouniverzume i koji ćute na nepočinstva režima odgovorni koliko i predstavnici te iste vlasti. Neću, međutim, biti naročito originalan, ako kažem da sam pobornik ideje po kojoj dobra drama u sebi nužno nosi sudbinu. Zato, kroz porodični kolaps svojih likova progovaram o armagedonu u kome jedva preživljavamo. I divno nam ide u tom zabadanju glave u pesak.

Predstava tematizuje problem slobode u savremenom društvu, da li biste nam pojasnili vaše viđenje te problematike?

– Egon Savin se svojevremeno zapitao:,,Kako postati slobodan, a ne nestati iz ove stvarnosti?’’ I to je nešto što preispitujemo u ovoj predstavi. Većina ljudi ne zna ništa o slobodi, zarobljenost u svakom smislu te reči im je prirodno stanište. Nema lepše reči od slobode, ali ni težeg izazova od toga da je osvojite. Svaki čovek mora samom sebi da odgovori na fundamentalno pitanje: da li je slobodan? Ali u ovakvoj državi očekivati da ljudi dođu do tog stanja zapitanosti ravno je verovanju da će opskurni tabloidi uvesti rubriku kulture.

Klara Fiolić glumi i pravi muziku za predstavu, kako je došlo do saradnje?

– Mnogo ljudi se bavi glumom, ali malo je tako darovitih kao što je Klara Fiolić. Reč je o bezobrazno talentovanoj glumici i svestranoj osobi. Njena smirenost, inteligenija, veština i kreativnost bili su oslonac ovog procesa. Klara i ja studiramo na Akademiji dramske umjetnosti u Zagrebu i kroz filmove, predstave i glumačke ispite prepoznao sam njenu autentičnost i posebnost. Njena gluma se temelji na specifičnom načinu donošenja bola i to je nešto po čemu se potpuno izdvaja. Kada radite monodramu, nije dovoljno da imate samo dobru glumicu ili glumca, već i koloritnu ličnost koja u sebi ima sijaset nijansi. Rajko Grlić je za Nebojšu Glogovca rekao:,,Bio je miran, mudar, krajnje jednostavan i istovremeno zajebano kompliciran čovjek. To ga je i činilo velikim glumcem.’’ Bez ikakve pretencioznosti – isto bih okarakterisao Klaru Fiolić.

Bili ste saradnik na filmu Teret, podelite sa nama iskustvo rada na filmu.

– ,,Teret’’ je za mene bio važno iskustvo i ponosan sam što sam deo tog otrežnjujućeg filma. Reditelj Ognjen Glavonić jedan je od najhrabrijih autora na ovim prostorima i pripovedanju pristupa iskreno, temeljno i pankerski. Suočavanje s prošlošću nije nikad popularna odluka, ali je nužna. Zahvaljujući uverljivoj atmosferi koju je set imao, tada sam prvi put osetio zločinački zadah devedesetih. Posle toga, svako sklanjanje pogleda u stranu i izostanak reakcije smatram nedopustivim u umetničkoj sferi. Eskapizam je za mene najgora opcija.

Kako izgleda život između Beograda i Zagreba?

– Dinamično. Kao Beograđanin imam dužnost da upirem prstom u one koji su ga obezglavili. Smatram to svojom obavezom, jer ovo je moj grad. Kao naturalizovani Zagrepčanin uživam u njemu, sjajno me je prihvatio, pravi je evropski grad, kakav bi verovatno i Beograd mogao da bude, ali nema muda. Imaće ih, nadam se.

Vaš umetnički život je ispunjen projektima, od časopisa „Salome“ do emisije “Beogradska kronika”. Recite nam više o vašem autorskom angažmanu?

– I časopis Salome i radijska emisija Beogradska kronika su pokušaj da se, služeći se akrobatikom nekonvencionalnog novinarstva, upustim u otkrivanje filma, književnosti i teatra kroz razgovore sa ljudima poput Gordane Gadžić, Branka Schmidta ili Peđe Ličine, pa sve do studenata FDU. Pisanje je pak moja primarna aktivnost, student sam dramaturgije i ne prođe ni dan, a da nešto nisam napisao.

Koje vam još teme, dešavanja ili pojave u savremenom društvu okupiraju pažnju i zašto?

– Strah je trenutno najimpresivnija pojava koja me okupira. Kada gradim svoje likove, uvek postavim pitanje: čega se ovaj čovek boji? Strah je fascinantan u svojoj destruktivnosti i nekako užasan u svojoj neophodnosti. Posebno mi je zanimljivo i kulturno nasleđe Jugoslavije, pop kultura, osamdesete, kinematografija i nastojim da upravo u svom teatarskom izrazu ukrštam iskustva filmske estetike i književnosti.