Zbogom, Lenarde

Govore o tragediji života u cvetu mladosti, da bi u starosti slavili radost življenja. Ali to čine bez ikakve patetike, bez prevelike tuge ili sreće. I onda kad kucne čas odlaska, i to čine bez ikakve preterane sete. Već otvoreno, jednostavno i jasno. A zatim pređu u večnost, među ljude koji nikada ne umiru.

„Sa dubokom tugom saopštavamo da je legendarni pesnik, muzičar i umetnik Lenard Koen preminuo. Izgubili smo jednog od najpoštovanijih i najplodnijih muzičkih vizionara”, piše u objavi na zvaničnoj Fejsbuk stranici rokenrol pevača.

Mesec dana nakon što je napunio 82. godine i samo desetak dana pre smrti, Koen je objavio svoj poslednji album „You Want It Darker”. NJime se oprostio od svojih poštovalaca, porodice i prijatelja. Iako je Koen imao još mnogo toga da kaže, vremena nije bilo. U svom poslednjem intervjuu koji je dao magazinu NJujorker rekao je da je spreman da umre. Govoreći o velikom broju pesama i stihova koji treba da završi, snimi i objavi, kazao je da je blizina smrti uticala na njega da tokom četiri godine objavi tri albuma.

„Velika promena je blizina smrti. Ja sam osoba koja voli sve da pospremi za sobom. Voleo bih da sredim neke stvari ako mogu. Znam da je to kliše, ali je potcenjena njegova lekovitost. Dovesti stvari u red, ako je to moguće, jedna je od najutešnijih stvari koje možete da učiniti i njena korist je nemerljiva. Ali ako ne mogu, i to je u redu. Moj prirodni osećaj je da treba da završim ono što sam započeo. (…) Imam još posla. Ali spreman sam da umrem. Nadam se da nije previše neugodno. Ali to je to što se mene tiče”, kazao je Koen.

O blizini smrti Koen je govorio i u svom poslednjem pismu Norvežanki Marijan Ilen, svojoj muzi kojoj je posvetio pesme „Bird on the Wire” i „So Long, Marianne”, a koje ja preminula pre nekoliko meseci.
„Pa, Marijen, došlo je to vreme kada smo zaista toliko stari i naša tela se raspadaju i mislim da ću uskoro i ja krenuti za tobom. Znaj da sam toliko blizu iza tebe da ako ispružiš svoju ruku, možeš me dodirnuti”, napisao je između ostalog Koen u dirljivom tekstu.

Pesnik i pisac koliko i muzičar, roker koliko i pop pevač, Koen je za života postao autoritet i istinski klasik. U vreme kada je objavio svoj prvi album, Lenard Koen je već imao četiri zbirke poezije i dva romana, zbog čega je dočekan sa izvesnim strahopoštovanjem u svetu muzike. Koen je mera stvari kada je reč o pojmu rok poezije. Ako su stihovi Boba Dilana u nekim trenucima previše jednostavni za književne kritičare, Koenove teme, rime, dubina emocija, ravne su Bajronu, Šeliju ili Kitsu, i naravno njemu najbližem Federiku Garsiji Lorki (svojoj ćerci je dao ime Lorka).

Ciganska muzika, romantičarski fatalizam, levičarska crta i ratnički etos kojim su bili natopljeni Lorkini stihovi, podstakli su Koena da napiše svoje prve pesme, ali i da kupi gitaru, koju će na pravi način početi da koristi tek nekoliko godina kasnije, i to u tradiciji američke protestne pesme. Vrzmajući se po marginama njujorške muzičke scene, spojio je američki uticaj sa evropskim stilom. Iako je još mnogo toga trebalo da prođe pre nego što postane onaj otmeni, suptilni i neodoljivi Koen – pre svega da prevaziđe svoj strah od scene, na kojoj će u kasnijim godinama ostavljati publici svoju dušu – već sa prvim albumom „Songs of Leonard Cohen” (1968) stvorio je nekoliko istinskih koenovskih evergrina („Suzanne”, „So Long, Marianne”), jer kod Koena svaka popularna pesma ne postaje hit, već evergin koji će generacije obožavati na granici kulta. Aleluja!

Bilo da je u kasnijim godinama pisao o ljubavi ili seksu, rastancima ili prevarama, ratu ili religiji… Koenov romantičarski duh nepresušno je delovao.

„NJegove pesme nosile su me kroz mračne godine kao mantre ili kamenje koje držiš u svojoj ruci dok sunce izlazi ili vatra gori”, napisala je u svojoj autobiografija slavna Džudi Kolins, koja je verovatno najzaslužnija što je Koen postao pevač.

Lenard Koen, kanadski kantautor, pesnik i romanopisac, rođen je 1934. u Montrealu. Svoj život u književnosti počinje vrlo rano, kada sa sedamnaest godina objavljuje svoju prvu zbirku poezije „Hajde da poredimo mitologije”, a nekoliko godina kasnije izlazi i „Kutija sa začinima Zemlje” zahvaljujući kojoj ga kritičari proglašavaju jednim od najboljih mladih pesnika engleskog govornog područja u Kanadi.

Početkom šezdesetih godina Koen odlazi da živi na grčkom ostrvu Hidra, gde nastaju njegovi romani „Omiljena igra” i „Divni gubitnici” (oba objavljena u izdanju Geopoetike kod nas), kao i zbirke poezije „Cveće za Hitlera” i „Paraziti raja”.

Po povratku u Ameriku, počinje njegova muzička karijera. NJegovih dvanaest albuma danas predstavljaju temelj i srž anglosaksonske muzike. I pored toga, i dalje je objavljivao poeziju. Sredinom devedesetih Koen se povlači u zen manastir nadomak Los Anđelesa, gde provodi narednih pet godina. Ali se 1999. vraća pisanju, komponovanju i koncertima.

Tokom karijere objavio je 14 albuma i dobio je oko 40 nagrada, što za poeziju, što za muziku. Izmislio je jedan koktel, išao je na Kubu kao vojnik malo pre invazije na Zaliv svinja, a za jedinu svoju ekstravaganciju govorio je da je kavijar. Pesmu „Hallelujah“ objavio je 1984. i od tada nastalo je gotovo 300 njenih verzija raznih izvođača. U Rokenrol kuću slavnih primljen je 2008, a Gremi za životno delo dobio je 2010. godine.

[youtube https://www.youtube.com/watch?v=9VYXECtjOos]

Čovek koga je nemoguće imitirati

Veliki broj muzičara i umetnika širom sveta oprostio se od Lenarda Koena putem društvenih mreža.
“Blagosloven Lenard Koen. Srela sam ovog misterioznog, mračnog, nadarenog pesnika 1961. godine u prljavoj atmosferi poezije 60-ih, u ozloglašenom lobiju Čelsi hotela. Neko je povraćao u telefonskoj govornici. Za mene je to još sve bilo novo. Tokom godina, od Vilidža preko pozornice i manastira do njegove zavodljivosti, dao nam je svoju mudrost i lepotu u veličanstvenim stihovima i pesmama. Aleluja”, napisala je kantautorka Džoan Baez.
Nik Kejv kaže da je za mnoge Koen jedan od najvažnijih kantautora svih vremena. “Potpuno jedinstven i čovek koga je nemoguće imitirati bez obzira koliko se trudili. Mnogima će nedostajati”, zaključuje Kejv.

Death of ladies’ man

Momčilo Rajin
istoričar umetnosti
Kada je, nedavno, upitan da prokomentariše Nobelovu nagradu svom kolegi po načinu izražavanja poezije, Lenard Koen je lakonski odgovorio – „Pa to je kao da Mont Everestu dodeljujete priznanje zato što je najviši vrh“. Ako bismo krenuli putem ovakve analogije, onda, uveren sam, za samog Koena možemo reći da stoji kao K2 – drugi po visini, ali i najteže osvojiv vrh na Himalajima!

Petar Janjatović
rok novinar
Death of ladies’ man. Tako je nazvao svoj album iz 1977. godine. Tako sam ga i doživljavao. Kao zavodnika. A zavodio je sve. Rečima, glasom, muzikom, šarmom. Nisu ga bez razloga poštovali i pevali Arsen, Džoni, Ibrica…

Mihajlo Pantić
pisac i profesor književnosti
Ovu jesen, kada je o planetarnoj kulturi reč, nesumnjivo obeležava dodeljivanje Nobelove nagrade Bobu Dilanu i, sada, odlazak njegovog liričnijeg sabrata, Lenarda Koena. Tim vedrim i tim tamnim argumentom neopozivo se potvrđuje da je istorija našeg doba, frenetična, neurotična, ubrzana i u velikoj meri obesmišljena stihijnošću tehnološke civilizacije, ipak ostavila i poneko zrno stvarnog smisla, stvoreno u naizgled novoj, a zapravo prastaroj simbiozi stiha i muzike. Koenov glas, dubok i sugestivan, imao je na trenutke proročku snagu i dubinu, a njegova kreativna preosetljivost učinila je da „Haleluja” postane možda i ključna otpevana pesma minulog veka. Beograd ga je voleo, i ta se ljubav neposredno ozvaničila na koncertu u Areni 2009, gde, uprkos Koenovim godinama, magija nije izostala. Pesnici, kao i svi drugi ljudi, nemaju mogućnost da nadvladaju trošnost tela, niti da pobiju neumitnost vremena. To je moguće učiniti jedino stihovima, upravo kao u Koenovom slučaju.

Zoran Paunović
profesor engleske književnosti i prevodilac
Otišao je veliki umetnik, jedan od najvećih u ovom nesrećnom vremenu – pesnik koji je muzikom oživeo poeziju i muzičar koji je poezijom oplemenio rokenrol.

Ivan Ivačković
rok publicista
Smrt Lenarda Koena samo je ozvaničenje onoga što smo znali oduvek: da ga ne zaslužujemo, a da on zaslužuje boravak na nekom boljem mestu. Čovek takve dobrote, mudrosti, duha, dara i otmenosti nikada nije ni pripadao ovom svetu. Taj svet postao je mesto sa kojeg, pogotovo tokom poslednjih nekoliko godina, sve što vredi beži na nebesa. Ako za one koji Koena vole i razumeju postoji išta što bi u ovom trenutku moglo da bude utešno, to su činjenice da je imao izuzetno bogat život, da je ostavio nemerljiv trag i otišao mirno. Niko se ne može nadati ničemu boljem, lepšem i većem.