Zbogom, Simke, dragi rokeru

Usledili su hvalospevi i pozivi da učestvuje na mnogim muzičkim manifestacijama: koncertu „Gong kluba“ mladih talenata Beograda koji su organizovale „Večernje novosti“, Omladinskom festivalu zabavne muzike „Subotica 67“, televizijskim emisijama „Mladi ludi svet“ i „Zvezde pod zvezdama“.

Na većini tih nastupa muzička pratnja pevačima su bili tada čuveni beogradski vokalno instrumentalni sastav Elipse.

Plavooka je tada upoznala petoricu čudesnih, predivnih momaka, za koje su govorili da su rokeri.

Plavokosi bubnjar Furda je bio šarmer, dugonogi basista Bojan je bio organizaciona duša benda, ritam gitarista Moma je bio najduhovitiji od svih, solo gitarista Simica najzavodljiviji, a pijanista-orguljaš je delovao povučeno, ravnodušno, misaono, ali se primećivalo da je on „glavni“ i da se „za sve pita“.

Tako je i plavooka stekla strahopoštovanje prema pijanisti i to je trajalo sve do dana kada je napustio planetu.

Nije joj tada bilo jasno zašto su rokeri.

Bili su lepo vaspitani, deca iz građanskih kuća, pristojno odeveni. Jedino što su imali nešto dužu kosu i što su svirali muziku koja se upravo prethodne noći slušala na Radio Luksemburgu. A i ta mala plavooka je izborom svojih pesama opredelila svoju pripadnost, takođe, rokerima.

Ta preplašena devojčica nije nikada postala član Elipsa, ali se nekako uvek dešavalo, namerno ili slučajno, da su često nastupali zajedno. Družili su se i van scene, a drugarstvo je preraslo u veliko i iskreno prijateljstvo.

Lako je pogoditi da je autoritativni pijanista, koji se „za sve pita“, najplodonosniji srpski kompozitor filmske muzike, Zoran Simjanović. Preplašena devojčica, na srpskoj muzičkoj sceni davno zaboravljena, sam ja, Seka Kojadinović.

Mi, rokeri, smo često bivali zajedno, ali najčešće u stanu u kom je živela Zoranova porodica, na Dorćolu, sa donje strane Bajlonove pijace.

Odmah po ulasku u stan, svaki put bi nam na stolu bilo servirano slatko i voda.

To se nije moglo ni odbiti, ni izbeći, jer je to bio stari srpski običaj, do kog je držala i na njemu insistirala Zoranova baka, koju smo zvali Bajka, valjda zato jer su njen izgled, melodičnost njenog glasa, nežni pogledi i umirujući pokreti rukom podsećali na dobru vilu iz dečijih bajki. Bajka je obožavala svoje unuke, braću Zorana i mlađeg Dejana, pa je volela i muziku koja je bila njihov izbor.

Toliko uzajamnog poštovanja i ljubavi retko sam u životu sretala.

Podjednako smo bili entuzijasti, hrabri, uporni, avangardni, ali to su bili i svi drugi rokeri u našem Beogradu, u celoj Srbiji i isto tako u nekadašnjoj zajedničkoj državi.

Mi smo, sa par dana zakašnjenja, izvodili sve ono što je bilo novo i moderno u Americi i Engleskoj. Tada smo imali svoju publiku. Obrađivali smo popularne pesme stranih autora i upravo te pesme snimali na pločama.

Ta muzika se slušala na našim radio-stanicama i izvodila na programima televizije.

Zabavljali smo se. Teško da smo bili profesionalci. Većinu nas nisu interesovali ni novac, ni slava. Samo smo želeli da energiju, koja je iz nas bujala, usmerimo u ono što volimo, zbog čega se osećamo srećno i slobodno.

Muzika nam je omogućila da budemo svedoci mnogih događaja toga vremena.

Pevali smo i svirali Titu u povodu njegovog rođendana 25. maja u Domu omladine u Beogradu. Bili smo predstavnici države na Svetskom omladinskom festivalu u Sofiji 1968. godine, gde smo Elipse, Boba Stefanović i ja, kao njihovi solisti, osvojili srebrnu medalju. Imali smo koncerte u mnogim gradovima naše zemlje i Sovjetskog Saveza.

I za sve to vreme izvodili smo: rock and roll, soul, rhythm and blues, undergraund i pop. Tu su muziku mladi voleli u to vreme. Po muzici se tada savremeni svet Zapada nije razlikovao od nas. Čak smo se trudili da imamo najbolje muzičke instrumente, pojačala i ozvučenja, kao i oni tamo. Putovalo se u Italiju i Englesku radi nabavke. Ponešto je stizalo i iz Amerike.

Mislili smo da će ovo vreme ako ne večno, ono potrajati. Ali, nije bilo tako.

Kao da je neko naredio i rekao: „Dosta.“

Ne isključujem takvu mogućnost. Menjala se i politička situacija.

Počelo je da se insistira na nekom autentičnom izrazu i rokeri su malo, po malo počeli da posustaju. Jedan od razloga je mogao biti u tome, što je svaki novi dan nužno donosio nove životne obaveze svakom od nas.

Neki su nastavili ozbiljno da studiraju, drugi su menjali muzički žanr.

Mnogi su osnovali porodice i zaposlili se u udruženom radu. Poziva za rokerske i slične svirke je bilo sve manje. Ja sam završila Pravni fakultet, položila pravosudni ispit i postala advokat. Zoran je završio Muzičku akademiju i opredelio se za film.

A ono što nas je spojilo, nikada nije moglo ni zbog čega da nas razdvoji.

Zoran je dosegao muzičke visine. Ja sam ostala njegov poštovalac sve naredne godine. Bila sam ponosna na njegove uspehe. Hvalila sam se svojim drugom i bila počastvovana što je i on mene smatrao drugaricom.

Zoran je iznenada otišao. Nismo se pozdravili. Suze nikako da zaustavim.

Zbogom, dragi, iskreni i verni prijatelju.

Zbogom, dragi rokeru.

U Hamburgu, dana 12. 4. 2021.