Foto: Udruženje književnika Srbije, Ilustracija: Danas– Ne želim da se ponavljam niti da govorim o ovom problemu ono što je već rečeno. Prokišnjvanje i ruiniranje zgrade u Francuskoj 7, sedištu tri udruženja UKS; SKD I UKPS, koje je u poslednje vreme izazvalo medijsku pažnju, čini mi se da je ostavilo u senci druge probleme sa kojima se ova društva suočavaju godinama. Sanacija i rekonstrukcija neće ih rešiti – kaže Nenad Milošević predsednik Upravnog odbora Srpskog književnog društva čije se prostorije takođe nalaze u zgradi na adresi Francuska 7 u Beogradu.
On skreće pažnju da je ove godine od Grada izostalo bilo kakvo finansiranje za njihove delatnosti.
– Srećom da smo krajnjim naporom uštedeli izvesna sredstva pa ćemo kako-tako ispuniti delimično svoje planove do kraja godine. Sredstva koje nam Ministarstvo za kulturu dodeljuje za programe, časopis i druge aktivnsoti su godinama gotovo ista. Da bi sve bilo koliko-toliko redovno, tribine, časopis, nagrade i drugo potrebno je da Ministarstvo izdvoji sredstva u vrednosti scenografije za jednu pozorišnu predstavu i film srednje zahtevne produkcije – kaže Milošević dodajući da bi redovno i dovoljno finansiranje unapredilo nivo kulturnog života i u Beogradu i u zemlji.
– Redovnim i dovoljnim finasiranjem aktivnosti SKD-a Ministarstvo i Grad Beograd ne samo da bi pomogli samim piscima, članovima SKD-a, već bi znatno poboljšali kuturnu ponudu našega grada i podigli nivo kulturnog života Srbije. Najbolje rešenje bi bilo da se prihodi od restorana u Francuskoj 7, kao nekada, preusmere na račune tri udruženja i tako bi se problem fnasiranja udruženja i održavanje zgrade u velikoj meri rešio – konstatuje Nenad Milošević.
I, književnica Mirjana Đurđević svojim odgovorom ukazuje da su nagomilani problemi u Francuskoj 7 mnogo šireg opsega od fizičkog propadanja zgrade, iako joj je, naravno, i zbog toga veoma žao.
– Na adresi Pozorišna 7, današnja Francuska 7, bilo je locirano prvo poslanstvo SAD u Kraljevini Jugoslaviji, dok nije preseljeno u Deligradsku ulicu. Ovaj podatak nema čak ni Američko Ministry of Foreign Affairs, dopisivala sam se dugo sa njima jednom prilikom – najstariju adresu koju imaju je ona u Deligradskoj. Molim vas da ne objavljujete ovaj podatak, pročitaće neko ‘gde treba’ pa će i ovaj plac promptno biti poklonjen Trampovoj familiji za neku novu hotelčinu. – kaže Mirjana Đurđević i nastavlja:
– Šalu na stranu, kakav je tretman kulture u ovom državnom aparatu, tako izgleda i zgrada u kojoj su locirana dva jedina reprezentativna udruženja književnika – sve se urušava samo od sebe. Pa i sama ta udruženja. Naime, iako od UKS ništa nisam ni očekivala, prilično me je zaprepastila činjenica da se SKD nije ni oglasio povodom zabrane održavanja Međunarodnog festivala kratke priče Kikinda Short, uprkos intervencijama nekih od njihovih članova. Ni na mejlove nisu odgovorili. Kao da nestaju zajedno sa zgradom. Da zaključim – žao mi je zgrade, žao mi je svake cigle, ali sami su birali carstvo kome će se privoleti. – ističe Mirjana Đurđević.
Mihajlo Pantić, pisac objašnjava zašto se slobodno može povući znak jednakosti između urušavanja konkretne građevine i velike građevine kulture, u svim njenim oblicima.
– Ima nečeg nehotično (ili, ipak, hotimično) simboličnog u urušavanju zgrade u Francuskoj 7 u kojoj su pisane mnoge značajne stranice ovdašnjeg kulturnog, ali i političkog života. Podsetiću da je u toj zgradi pre zvaničnog uvođenja višestrančja obnovljena Demokratska stranka, a o književnoj delatnosti koja se decenijama odvijala, i dalje se odvija pod njenim krovovima bilo bi potrebno sačiniti obimnu enciklopediju – smatra Pantić.
Prema njegovim rečima ruiniranje tog zdanja je „nedvosmilen, očigledan znak ruiniranja celokupne kulture, odnosno pokazatelj odnosa vladajuće administracije prema tom inače prioritetom obliku javnog života“.
– Ili, drugim rečima, može se slobodno povući znak jednakosti između urušavanja konkretne građevine i velike građevine kulture, u svim njenim oblicima. Da, baš tako: na stotinak metara odatle jedino pozorište za decu u gradu čekalo je na renoviranje godinama. Paradoksalno je da su vlasti povukle sredstva koja su udruženja dobijala od nekadašnjeg Kluba književnika na ime zakupa i održavanja. Današnji ugostiteljski objekat nema sa njim nikakve veze osim – čijom voljom preuzetog – istog imena (tu više nema pisaca, honorar za knjigu ne bi dotekao ni za skromniji ručak). Novac koji se sliva u čizmu bez dna odlazi podobnim učesnicima na besmislenim konkursima za tobožnje kulturne akcije, naravno, čak i to pod uslovom da se grad seti ili umilostivi da ih raspiše – zaključuje Mihajlo Pantić.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
