Zdravko Šotra je kulturno dobro: Predstavljena monografija našeg legendarnog reditelja „Mojih 500 glumaca“

Monografija „Mojih 500 glumaca“, s kojima je naš legendarni reditelj sarađivao tokom 65 godina karijere, svojevrsna istorija jugoslovenskog i srpskog glumišta, ali i svedočanstvo o kulturi jednog vremena na ovom prostoru, Beogradu i njegovom duhu, predstavljena je juče u RTS Klubu, u prisustvu brojnih Šotrinih poštovalaca iz svih sfera umetnosti i javnog života.

Kako se pokazalo, ovaj događaj bio je više od promocije (mesta nije bilo ni za stajanje), a započeo je insertima iz kultnih TV emisija, serija i filmova kojima je Šotra obeležio ovdašnju produkciju – „Obraz uz obraz“, „Više od igre“, „Idemo dalje“, „Priče iz radionice“, „Braća po materi“, „Lajanje na zvezde“, „Zona Zamfirova“, „Aleksandar od Jugoslavije“…

Kako je istakla Svetlana Ceca Bojković, pitanje ko je Zdravko Šotra za nju obuhvata mnogo, mnogo stvari.

– Pre više od šezdeset godina i kusur godina prijavila sam se na audiciju u Dečju dramsku grupu Radio Beograda. Govoila sam neku recitaciju, a onda su mi tražili da improvizujem – kao, idem kroz livadsko cveće i odjednom ugledam zmiju. Toliko sam strašno vrisnula, da sam se i ja trgla, i samo sam čula neki smeh. Okrenula sam se u tom pravcu, jedan lep, visok, mlad čovek stoji i gleda.

Nisam znala ko je on, bila sam devojčica, a taj smeh sam doživela kao odobravanje. Godine su prolazile, otišla sam na Akademiju, a na drugoj godini počela sam da igram u pozorištu i na televiziji. Jednu od prvih reditelja kod kojih sam igrala bio je Zdravko Šotra. Naravno, on se događaja iz Radio Beograda nije sećao, a za mene je to neizbrisiv momenat iz susreta sa njim.

Jedna od naših najvećih glumica podsetila se i snimanja TV drama koje je on režirao u to vreme, programa koji je, nažalost, iščezao sa naše televizije, i njegovih brojnih serija i filmova u kojima je takođe igrala.

– Kad neko obuhvati pet stotina glumaca kao što je to Zdravko Šotra uradio, onda možete misliti koliki je njegov televizijski i filmski opus, verujem da je najveći, i da je svetski, i mislim da je prosto teško obuhvatiti šta je sve uradio. Šotra voli glumce, to je vrlo važno, i glumci vole njega, glumci s kojima je sarađivao su jedna njegova porodica, malo razabrušena ali draga. Bog mu je dao talenat, marljivost, upornost, vrednoću, kreativnost, on je sve to utkao u svoje filmove, serije, emisije i nebrojeno mnogo dela, često je i sam pravio scenarija, a pre desetak godina objavio je svoju biografiju koja imadivan naslov, „Držanje za vazduh“.

Dakle, i to je stigao, i u 91. godini još uvek radi, i verujem da će još raditi jer ne može drukčije. I kad se prisetimo nekih neprevaziđenih ostvarenja koje je napravio, kao što je „Obraz uz obraz“ u kojem je okupljao umetnike iz cele Jugoslavije, a pošto je tako obdaren, lep, blag i drag, neka nam još dugo poživi na našu radost. Jer, Zdravko Šotra je naše kulturno dobro – istakla je Ceca Bojković, podržana velikim aplauzima.

O svom iskustvu, saradnji i kako oni doživljaju Zdravka Šotru, prisećajući se brojnih duhoviti situacija i anegdota govorili su Sloboda Boba Mićalović, Vojin Ćetković i Ljubomir Bulajić.

– Kada počnete da radite sa Šotrom, vi stupate u neki oblik bračne zajednice, kao da se zakunete na vernost, i vi njemu i on vama, i ko je prvi put igrao kod njega, igraće ceo vek. Bogu hvala na njegovom hercegovačkom zdravlju i ovako monolitnom stasu, tako da su se mnogi od nas baš naigrali kod Šotre. Postoje dva nivoa komunikacije sa njim, lični i profesionalni, on je te aspekte stalno mešao u jednoj jedinoj rečenici – od ljubavi do mržnje, od šapata do rike, tako da snimanja sa njim uvek imaju jako uzbudljive momente, i nikada nije dosadno – rekao je Ćetković, dodajući i veliku zahvalnost Šotri što je i njegva malenkost imala privilegiju da se nađe u ovoj knjizi.

– Učio me je da sagledam celinu, ono što gledalac vidi, da ne zapinjem u svakoj sceni, šta je emotivni kontinuitet lika, kako da raspodelim svoju snagu. Bio mi je i otac, i brat, i drug, i neprijatelj. Pitali su me da li sam omiljeni glumac Šotre, i nisam imao odgovor, ali jesam da je on moj omiljeni reditelj – istakao je Ćetković.

Sloboda Mićalović je radost i sreću što joj je upravo Šotra dao prvu šansu i otvorio joj sva moguća vrata u profesiji, i to što je s njim puno radila i puno se družila, ispričala kroz anegdotu.

I za glumca Ljubomira Bulajića, koji je najveću popularnost stekao u seriji „Aleksandar od Jugoslavije“ (produkcija United Media), poziv od Šotre pre 20 godina „na kafu na Cvetnom trgu“ bio je presudan ukarijeri.

– Ni na kraj pameti mi nije bilo da će mu ponuditi jednu od uloga u seriji „Nepobedivo srce“, samo me je pitao: „Da li su ti dali tekst?“. A zbog uloge u seriji „Šešir profesora Koste Vujića“ vratio me je s crnogorske granice da uzmem tekst. Kasnije je došla „Santa Maria Della Salute“ i potom kruna naše saradnje „Aleksandar od Jugoslavije“, a posle silnih tumbanja, samo sedam dana pre početka snimanja, javio mi je da igram kralja Aleksandra. Šotra je za mene filmski otac, godinu dana je mlađi od mog oca, i verovali ili ne, ima neko stariji i od Šotre, pa sam ga oduvek emotivno doživljavao – duhovito je završio svoju priču Bulajić.

Monografiju „Mojih 500 glumaca“ objavili su Službeni glasnik (biblioteka Posebnih izdanja) i JMU RTS, a kako su istakle urednice Biljana Bošnjak Draganović i Vesna Smiljanić Rangelov, ona je vrlo luksuzno i jedinstveno izdanje ne samo u okviru ove biblioteke, već i u ukupnom izadavaštvu Glasnika.

Za stotine fotografija glumaca tačno u onim ostvarenjima ili čak situacijama koje Šotra pominje, urednice su zahvalile i Programskom arhivu RTS na čuvanju ove baštine, kao i reditelju Marku Misirači koji je napravio popis njegovih režija – sedam pozorišnih, 67 TV drama, 26 igranih serija, 17 igranih filmova, 12 dokumentarnih, 21 emisija poezije, 29 snimaka i prenosa pozorišnih predstava, a ukupan broj svih Šotrinih ostvarenja je 373.

– Kroz Šotrine priče i anegdote, saznajemo, primera radi, kako je pred snimanje TV drame „Kraj početka“ceo jedan dan proveo s Oliverom Marković, Cicom Perovićem i Pepijem Lakovićem u „Srpskoj kafani“, pili su kafe, ponavljali tekst. Ručali su u „Šest topola“ i pravo u stidio na Sajmu, gde ih je zbog filosofije jednog špricera svašta dočekalo – govorile su urednice Draganović i Rangelov, ističući da je knjiga riznica koja će ostati posle svih nas.

Reditelj kome su juče aplaudirali brojni poštovaoci i glumci – Petar Božović, Milan Caci Mihailović, Nela Mihailović, Nebojša Ilić, Tamara Aleksić, Branka Otašević…. a Katarina Radivojević sa ogromnim buketom crvenih lala, jer, jedan je Šotra kako je izjavila, događaj posvećen njegovoj knjizi i stvaralaštvu, pratio je uz osmeh i šapat: „Skratite malo, preterali ste“.

– Ja sam spisak onoga što sam uradio u šali naslovio sa „Urađeno u prvih 65 godina“. Osećao sam potrebu da izbavim od zaborava te ljude, koji su ispunjavali čitav moj život. Kako sam se ja našao među glumcima? Pa, neki me je đavo gurao među te ljude koji se zovu glumci. Hvala tom đavolu koji me je gurnuo među glumce, ljude darovite, duhovite, osobene ličnosti. To što sam mnogo u životu radio je budalaština koju sam sebi dozvolio i ne bih je nikom savetovao. Desilo mi se tako da napunim ovu knjižurinu – rekao je Šotra.

– Ali, uprkos tome što sam u knjizi pobrojao pet stotina glumaca s kojima sam radio i družio se, opet tu nedostaje još mnogo njih kojima je tu bilo mesto, a zaslužili su ga, da ne budu zaboravljeni – istakao je naš legendarni reditelj.