Združena čula miliona

Šta je to klasična muzika i kako stvarno treba da zvuči – moglo se čuti na svečanom otvaranju nove koncertne sezone Beogradske filharmonije, originalnog naziva „Bitije ljudsko“. Nepregledna masa sveta svih generacija, slavni ravnopravno pomešani sa običnim smrtnicima u Velikoj dvorani Kolarčeve zadužbine, ali svi uronjeni u zvezdani prah jednog specijalnog događaja na pomolu. To je ta demokratija koju u delo sprovodi Beogradska filharmonija, okupljajući vernike muzike svih boja i opredeljenja, rokere sa ‘klasičarima’, glumačke zvezde i TV lica, staro i mlado, rečju, veterane i novopridošle naraštaje skupa zajedno u svetilište velikih zvučnih otkrovenja, svejedno potiču li sa ‘crvenog tepiha’ ili ‘iz susedstva’. A slična vrsta slobodoumnosti i praktikovanja susreta onih naoko nemogućih i u uzajamnoj reakciji više nego izazovnih stvaralačkih nauma – odigrava se i na sceni, pardon, pozornici. Jer, baš ovo otvaranje diči se preobražavanjem uobičajenog koncertnog podijuma i, čak, prostora kojim publika hodi, u mesto odvijanja bajkovite i magične tonsko/teatarske radnje, uznoseće ili sablasne do senzualnosti, ali koju netremice osluškujete i posmatrate, čula nabaždarenih na najjače.

U takvoj atmosferi podstaknutog elektriciteta, orkestar Beogradske filharmonije pod upravom šefa-dirigenta Gabrijela Felca ponovo je ove jeseni stao pred svoju publiku, ojačan jednim britkim programskim konceptom, ovom prilikom demonstriranim u okviru ciklusa mističnog imena „Mrakobes“. Nakon jedne uzbudljive interpretacije himne „Bože pravde“, sa svom sviračkom raskoši i nadahnućem donete ovde – toliko osvežavajuće i različito od svih onih uobičajenih ‘otaljavajućih’ vršenja dužnosti – Beogradska filharmonija pristupila je uvodnom delu zvaničnog programa – Betovenovoj slavnoj Petoj simfoniji u ce-molu – vihorno i sa puno plemenite snage. Ovaj udar žestine, taj zbiljski doživljaj gromovitosti u zvuku izmešan sa epizodama sušte ljupkosti, što prinosi se u slavu onog trijumfalnog koračanja ka najuzvišenijem mogućem idealu, zaista deluje nekakvim združenim čulima miliona. Kao da su sve dosadašnje decenije u ovih par vekova od nastanka Pete, ulile se svojom množinom izvođenja u ovo jedno, darujući mu neverovatnu moć. Kakav je ovo plamteći svirački mehanizam od orkestra bio u tim trenucima, osetljiv na tek samo blagi dodir palice maestra Felca! Čist trijumf radosti, da se naježite! I zato je svima na pauzi koja je usledila, ovaj Betoven u razgovorima bio ono kao: „E, ovo je znači klasična muzika! Pa, Betoven je u stvari izmislio ovaj žanr!“. E pa jeste i baš ovako treba da se svira! Eureka i Amin za to!

Posebna poslastica otvaranja sezone „Bitije ljudsko“ imala je da usledi u drugom delu, koncertnim izvođenjem jednočine opere Bele Bartoka „Zamak Plavobradog“. Toliko prefinjenosti i esencije onostranosti donetih u orkestru, sa pažljivo izabranim solistima – mecosopran Adriana Bastidas-Gamboa i bas Balint Sabo – koji nas svojim začaranim glasovima vode sablasnim hodnicima i odajama ovog ljubavnog horora, odavno se nisu mogli čuti. Ti zidovi i ružičnjaci koji krvare, ta divota riznice zamrljana užasom takođe, srebrna glatkost tajanstvene vode isplakanih suza, ti predeli unutar i van misterioznog dvorca zamračeni strahotnim tragovima i dahom zlokobnog i neutešnog, sve potcrtano odgovarajućim bojama i načinima sviranja orkestra, te izuzetnom rediteljskom umešnošću Aleksandra Nikolića i njegovih saradnika, već su nekako najavljeni onim aprilskim izdanjem Filharmonijskog „Pandemonijuma“, sa nezaboravnom verzijom „Priče o vojniku“ Igora Stravinskog. Samo sada još atmosferičnije, avetnije, razgranatije i razigranije, sa zvučnom forenzikom ‘filharmoničara’ za divljenje. Drhtali smo od strave koja nam se penjala u kosti, istovremeno se prepuštajući onim nepoznatim uživanjima u zvuku, a da ne razaznajemo u prepletima muzičko-scenske mašte je li to više od orkestra, bajnih solista, tri upečatljive balerine-glumice, majstorstva svetla… Zaista, odjek odjeka jednog uzdaha. Za pamćenje.