Želim da sklonim ideju identiteta

Onda mi se pojavila i vizija oka i tako sam počela da se igram sa idejama – objašnjava Dea Džanković, multimedijalna umetnica, osmišljanje koncepta za njenu izložbu fotografija „Oculus BK 15“, koja će do 1. oktobra biti izložena u Galeriji Polet.

Svoj neobičan stil, kaže, duguje nadrealizmu iako vizuelno kombinuje elemente velikog broja pokreta.

– Bauhaus strahovito cenim, obožavam ga, kao i formalizam i konstruktivizam, međutim, figure sa očima jasno dolaze iz Turske pošto sam tamo u jednom periodu živela, a kod njih je simbol oka dominantan. Reditelj sam i drugačije percipiram fotografije, zato je samo jedna od ovih 12 fotografija spontano nastala, ostale su bile planirane – objašnjava Džanković.

– Našalim se ponekad da je Istanbul bio moja robija, naravno da nije, ali sam užasno mnogo svakodnevnog vremena, zajedno sa ostalim stanovnicima, provodila u prevozu. Menjala sam čak po tri prevoza dnevno i tu je postojao taj krucijalni autobus 15 BK. Za mene je on bio na neki način neverovatan i sam njegov zvuk pojavljuje se i u mojim kratkim filmovima – priča umetnica kako je nastao naslov izložbe. Primećuje i to kako je neverovatno koliko neka banalna i nevažna stvar, kao što je zvuk autobusa, može da postane podsvesna. Nakon Istanbula, seli se u Berlin. Vizuelni identitet izložbe, prema njenim rečima, došao je iz spoja ta dva grada – „orijentalnog motiva koji je vizualno zapakovan u bauhaus, specifičan nemački formalizam, pravilnost linije, organizaciju i strukturu“.

– Jako volim da se bavim psihologijom i Jungom, koji mi je velika inspiracija, a, pored svega toga, obožavam maske zato što želim da dematerijalizujem i sklonim celu ideju identiteta. Da posmatrača fotografije dovedem do identifikacije sa onim što posmatra – naglašava Džanković i objašnjava da je ženska figura na fotografiji prorok. Tačnije, lažni prorok.

– Namerno sam želela žensku figuru koja je opozit svega u istoriji. To je provokacija koja se suprotstavlja ideji muških proroka. Iako su poprilično androgine figure, želela sam da to bude žena sa bujnom kosom i da asocira na nešto drugačije. U mojoj interpretaciji figure predstavljaju kolektivno nesvesno – unutrašnje znanje našeg tela koje ne možemo da objasnimo – protiv intelekta – konstatuje naša sagovornica.

Kako kaže, ženska figura proroka predstavlja racionalizaciju koju smo kao društvo doveli do nivoa fetiša u današnjem vremenu. Zato na kraju, u sledu fotografija, ona pada jer ne može da podnese taj teret.

– Luna-park me je privukao kao putanja zapuštenog detinjstva. Živimo u brutalnom dobu. Količina informacija koju imamo je nešto sa čim se po prvi put suočavamo kao civilizacija. Sve prebrzo stiže do nas a ja stičem utisak da živimo u umrtvljenom dobu – primećuje umetnica i dodaje da joj se čini da zapuštamo pojam radosti koja nam ostaje na nivou detinjarije i melanholije. Ona konstatuje da je umetnost ustvari igranje.

– Umetnost je radost života i želim tome da se vratim.

Pored režije i fotografije Dea Džanković bavi se pevanjem, piše poeziju, svira gitaru, balalajku i ukulele.

– Muzika, fotografija i film su mi najveće ljubavi u životu, a različite ideje traže različiti iskaz. Neke ideje mogu da prikažem vizuelno, dok neke koje mogu da iskažem pesmom ne mogu predstavim drugačije – objašnjava ona i dodaje da je dobro u ovom dobu to što postoji fluidnost i ljudi ne moraju da se ograničavaju.

– Imamo slobodu da eksperimentišemo, što volim da radim i pokušavam da vratim element igre u svoj život. Mislim da to na kolektivnom nivou verovatno zapostavljamo. Mi smo mladi i vitalni dok god se igramo i ne shvatamo život preozbiljno – primećuje ona, ali i smatra da ga ipak shvatamo previše ozbiljno, jer smo na to primorani.

– Volim neusmereno istraživanje na instinktivnom nivou. U tri ujutru mi padne na pamet da istražim na primer bluz pevačicu iz šezdesetih Karen Dalton. Ti neforsirani nagoni su mi jako dragi jer dolaze iz prirodnog izvora – ukazuje umetnica.

Prema njenom mišljenju, uloga umetnika nije da rešava društvena pitanja. Ljudi, kaže, preozbiljno shvataju umetnike i njihovu ulogu, namećući im to da moraju da budu društveno aktivni. A ona misli da umetnik nije ni prorok niti kakva genijalna figura.

– Pokušavam da izložim sebe što većem broju nadražaja. Ono u čemu uživam kao umetnik jeste preispitivanje stvarnosti i smatram da nam je to suština. Paradoks je u konstanti da se sve menja. Smatram da uloga umetnika nije da rešava društvena pitanja, već to da ispituje realnost i daje svoju interpretaciju nje – konstatuje Dea Džanković uz napomenu da umetnik treba da bude sprovodnik kolektivno nesvesnog – da predoči stvari na način na koji će ljudi moći da ih shvate, da se uz empatiju sažive.

Ženski prorok u napuštenom luna-parku

Ona objašnjava da iako svako može da percipira fotografiju na svoj način – u pitanju su jasne figure, krugovi, trouglovi… Crna i bela boja, depresivni prostor i jasne asocijacije, a naslov 15 BK vodi poreklo iz njenog života.

Ona primećuje da veliki broj ljudi u Srbiji, nažalost, ima samo depresiju, ali kako kaže nigde nije mnogo bolje. Možda je standard veći samo pa se samo više troši.

– Problem depresije, nezadovoljstva, letargije nije srpski problem, već je tako svuda zato što se nalazimo u jako specifičnom vremenu. Odrasli smo na analognom a živimo u digitalnom dobu i percipiramo stvari sa dve različite arene. To je jedinstveno za naše generacije – ukazuje Džanković.