Zemlja se ruši

 Obogaljeni golubovi, primorani da stoje uspravno na jedinoj preostaloj reumatičnoj nozi; golubovi čija krila nikada nisu zalepršala, koji su četama pešadinaca služili kao meta za gađanje.
Jedna za drugom, kako ih ja vidim, decenije se slažu u slike koje objedinjuje krotko siromaštvo, osuđenost na samrtnički život. Geografska izdvojenost potom se postarala za sve ostalo. Godine su, ipak, prošle onako kako su morale da prođu.

Zbilo se to one godine koja se pamti po egzodusu, otišao je i Marčelo. Jednog dana, kada je već bila stigla jesen, što se videlo, bilo je očito, pre svega, zbog zgusnute svetlosti, tog dana on je napustio ovu kuću, kuću koja je, zapravo, bila njegova, ali sam ja u njoj živela kao da je moja; ostavio me je onako kako sam se zatekla – u najtrajnijoj suknji koju sam imala, s kosom koju sam raspustila samo zarad vlastitog zadovoljstva; stvarno me je napustio, premda nikada nismo bili zajedno. Od tog trenutka namenio mi je tek po jednu posetu godišnje, došao bi na novembarsku večeru, i prekoran pogled, na izvestan način grabljiv, upućen iz novog mesta, u upornom nastojanju da zaboravi.
Tokom godina zajedničkog života ponestalo nam je snage. Suviše mladi da bismo mogli da nađemo čudesne odgovore na pitanja koja su nam čak bila nepoznata, zahladneli smo jedno prema drugom. Razume se, o tome nismo razgovarali i možda, zapravo, sigurno, sumnje su obuzimale pretežno mene. On je, naime, ključao, poput vode u baricama kada je zemlja vrela. Ja sam čekala. A šta sam, zapravo, čekala, nije jasno ni sada.

Često mi se dešavalo da se zapitam kako ćemo se, jednog dana, ponovo sastati. Za odstojanje koje se između nas stvorilo nije bilo nikakvog valjanog razloga, pošto je njegova nova kuća bila udaljena od ove svega nekoliko milja. A ipak, to odstojanje oduvek mi je izgledalo nepremostivo, tako da sam kadra samo da jednom, na časak, zastanem pod njegovim prozorom, onda kada odlazim u kupovinu u novo naselje. Ne osećam neugodnost, to ne. Samo što sam i dalje, nepokolebivo i konačno uverena da među nama nije smelo ništa da se dogodi. Kao da bih mogla da uvedem neki razuman red u svoj život jedino u nečijem odsustvu.

Sada kada mojim životom upravljaju sećanja, sada kada je kuća u raspadanju, tog strašnog dana kada bih bila spremna da se ponovo sastanemo, znam da bih bila spremna i da umrem. O, kad bi mi danas stigla samo kratka vest od njega. O, kad bi došao!

Međutim, ostaje mi tek ova varošica, njena čarobna prevarnost. Ovde prekopavam večeri tražeći u njima novo jutro. Ulazim neprestano u kuće koje su otvorene, sa odškrinutim prozorima, kao da njihovi nekadašnji stanari treba svaki čas da se vrate, i paučina mi se lepi za lice. U toj pustoši smesta iskrsavaju fragmenti neobične vizije koja budi uspomene. Odjednom vidim sva rođenja i sve smrti koje su kroz njih prošle, sva životna doba onih koji su ih nastanjivali. Majke s decom u naručju, teškom kao tuč; starice umotane u crne halje večne žalosti; očevi čija su tela izmoždena i namučena, jer ih život na planini nije zaštitio od bede.

Koračam po pločicama koje se miču i ulazim u kuhinje u kojima još vise venci paprika okačeni o tavanicu, kuhinje u kojima se maločas obedovalo, kroz čije odžake prodire miris gareži, a oni su pocrneli od dima koji se tokom vetrovitih večeri vraćao u kuću i ispunjavao sobe. U jednoj kući pod na nekadašnjem drugom spratu visi u vazduhu, a podupire ga, kako-tako, tek venac bršljana. Malo dalje nalazi se kuća koja je gotovo netaknuta, popucalih zidova, na kojima se još naziru tragovi nekadašnje bledo ružičaste farbe, a kraj ognjišta stoji sanduk još pun drva. Korova ima svuda, u starim povrtnjacima, duž zidova. Priroda je svoj bes iskalila i na starim dućanima, zaraslim u puzavice; kovačku radionicu prekrio je debeli sloj mahovine tako da joj se ne može prići. I pogledaj samo podrume: liče na sarkofage, s komadima betona otpalim sa zidova, poput kanopskih vaza.

U prahu tih ruševina, u tom prahu koji je vreme rasulo mogu da razaznam lica predmetu kosu što su ostali među kamenjem, pertle za cipele isprepletene s tankim žilicama lišća, polomljene spojeve, i stolice i stolove i bivšu odeću, i reč po reč, dok budem živa, tkaću priču o ovoj varošici. Počev od priče o porodici Forti.

U krivudavom sokaku, nadomak strme staze koja vodi na brdo, nalazi se njihova kuća. S prednje strane kuće postoji venjak koji podupire nekoliko trošnih stubića. Svojevremeno je to bio pravi senoviti prolaz, obrastao u vinovu lozu i s grozdovima koji su visili sa svih strana. Jednog lepog dana Kola Forti seo je pod taj venjak i više se nije makao, ukočenih nogu i suznih očiju, kao u psa koji više ne može da potrči, čak ni u snu. Katkad bi svratila da ga obiđe Libera, njegova kći jedinica; nevoljne posete, sve ređe zapravo, sve dok nije odlučila da više uopšte ne dolazi.

Priča o tom ocu i njegovom životu u vrtlogu slobodarskih misli; priča o toj kćeri koja je nosila breme uskraćenosti; sav taj metež lica i sećanja koja su ostala u mom umu, koja su tu utisnuta, kradu mi san, ali ne žalim zbog toga, jer mi je na srcu samo jedno: da ostanem u njihovom društvu.
Prevod sa italijanskog: Mirela Radosavljević

Autorka je poznata italijanska književnica i esejistkinja, dobitnica nagrade „Kampjelo“, čija je proza nedavno objavljena u knjizi Čitanje Italije u izdanju Arhipelaga.