Rad srpskog tima Foto: Privatna arhivaOvogodišnje Bijenale arhitekture u Veneciji imalo je predstavnike iz Srbije ali u Mađarskom paviljonu, sa zanimljivim rešenjem koje predstavlja ključ za temu oživljavanja jednog od gradskih jezgara Budimpešte.
Beogradski arhitekta Nikola Andonov, sa kolegama iz MADA studija i u saradnji sa koleginicom Draganom Kojičić, koja vodi „Klub finih zanata“ iz Mošorina i koja je izvela zemljane radove za maketu koju su izložili, ponudili su svoje viđenje prostora među stotinama svetskih arhitekata koji su ove godine promišljali na Bijenalu o temi „Kako ćemo živeti zajedno“.
Kako objašnjavaju za naš list, respektabilan događaj na Bijenalu i u starom venecijanskom Arsenalu, brojne instalacije i prateće izložbe opravdale su reputaciju ovog dvogodišnjeg okupljanja.
– Kustos Mađarskog paviljona Danijel Kovač iz „Ludwig“ muzeja savremene umetnosti iz Budimpešte, je, za ovu godinu, odabrao temu „Othernity. Reconditioning Our Modern Heritage“ i pozvao 12 mladih arhitektonskih biroa iz Centralne i Istočne Evrope da na nju odgovore. I naš studio je odgovorio, predložili smo rešenje za konzervaciju jednog dela Budimpešte. To je Kelenfold, deo grada izgrađen sedamdesetih godina 20. veka, poput našeg Novog Beograda i onog dela kod Fontane – objašnjava arhtekta Nikola Andonov.
Kako navodi, ovo je njihovo drugo učešće na Bijenalu arhitekture u Veneciji, prvo je bilo 2012. godine nakon čega je sa kolegama osnovao arhitektonski studio. A projekat koji su ove godine izložili su nazvali „1.250.000 m3“.
– Takav je naziv zbog suštinskog pitanja koje u radu postavljamo a to je kako se može sačuvati preko milion kubnih metara praznine. Kako gradovi postaju gušći i zasićeniji nego ikad, čini se da istinska zasluga moderne arhitekture ne leži u vanvremenskim oblicima koji su joj nekada omogućili da pobegne od lokaliteta i specifičnosti, već pre u sjajnoj velikodušnosti prostora koje savremeni objekti zauzimaju i štite, to bi ukratko bilo naše viđenje prostora koje smo ponudili u Veneciji – kaže Nikola Andonov.
Prema rečima inženjerke arhitekture Dragane Kojičić, MADA studio je maketu zamislio najvećim delom kao zemljanu, pa je ona dobila poziv da izvede ideju koju su zamislili.
– Instalacija je izrađena od klirita i cilindre, od zemlje i slame. Imala sam sreće da su neki od njih znali šta radim, pa su me kontaktirali. Do sada nisam radila ovakve instalacije, pa je to za mene zaista bio veliki izazov. S druge strane, kako sam na doktorskim studijama Scenskog dizajna u Novom Sadu, sa idejom da istražujem zemlju kao materijal i van arhitekture, u drugim umetnostima i na sceni, ovo je bilo kao ostvarenje sna, raditi nešto sa materijalom koji znam, ali na drugačiji način. Naravno, trebalo je poznavati ograničenja tehnika, pa smo od naboja vrlo brzo odustali iako veoma lepo izgleda, teško ga je transportovati, pa smo se odlučili za mešavinu zemlje i slame, koja se uklopila i u ograničenje težine, a mogla je da podnese odlazak u Budimpeštu, pa u Veneciju – opisuje Dragana Kojičić.
Dragana Kojičić je sa zemljom u stalnom kontaktu, gradi kuće od naboja i smatra da je zemlja, s jedne strane svakodnevan i običan, a s druge magičan materijal.
– Oduvek je korištena na ovim prostorima ali i u čitavom svetu na nebrojeno mnogo načina, od sadnje, izrade posuđa i raznih drugih predmeta, preko gradnje, do njene upotrebe kao leka, a mi se sa takvim nepoštovanjem prema njoj odnosimo. Ipak, mislim da poslednjih godina, a naročito od početka pandemije, postajemo svesni šta znači imati svoj komad zemlje, svoju hranu i svoju zdravu kuću. Zemlja nije dovoljno prisutna kod nas u savremenoj gradnji, ali mislim da prvo treba da sačuvamo sve one kuće koje već postoje, kao i da od zaborava sačuvamo tehnike gradnje zemljom, pa da ih onda unapređujemo i da sa zemljom nastavimo da gradimo moderne objekte – objašnjava arhitekta Dragana Kojičić.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
