Zen Arkada za novi milenijum

Negde tamo 1984, ovo zajedničko delo trojca Mould-Hart-Norton svakom tadašnjem tinejdžeru iz Sjedinjenih Amerika i šire označio je prostor slobode da se iskusi život onakvim kakav on stvarno jeste.

Cepajući kulise lažnog predstavljanja sebe, porodice, celokupne zajednice, svega onog što počiva na oveštalim moralnim normama ispod kojih se sve bešnje sakuplja prljavština istinskog stanja stvari – pripadnici generacije koja je stasavala 1980-ih pokušavali su tim načinom da dođu do sebe samih i izmire se sa sopstvenim izborima, spremni da nekako plate za svaki učinjen greh u jednoj mnogo strožoj etičkoj skali.

Otprilike o tom očaju dosezanja verodostojne realnosti pevali su Hüsker Dü, a nije zgoreg pogledati i film „River’s Edge“ (Okuka reke, 1986), kao vizuelnu dopunu pomenutog doba.

Gazorpazorp naoko su milionima svetlosnih godina udaljeni od tog upravo opisanog licemerja stvarnog sveta oko sebe. Da li baš? Jer, i njihova muzika moćno usisava frustraciju savremenih prilika ovde i sada, isijavajući je napolje kroz začudnu poeziju velike finoće i gromoglasan višedimenzionalni zvuk, nalik upravo onoj baroknoj punoći Hüsker Dü.

Izlazak na Plato Milana Mladenovića – gde su na popularnom Zidiću Doma omladine Beograda ovog vikenda rafalno izveli svoj koncertni miks starih i novih kompozicija pred velikim brojem vernih fanova – označio je tako glasno i jasno izražen stav o nepristajanju na bilo kakav kliše.

Zapanjujuće gitare Jasmina Rastića i Damjana Nedelkova što režu vreo vazduh mlade subotnje večeri kao električnim mačevima, fascinantno umeće za kompletom bubnjeva Nikole Bajčetića i jedan hipnotički bas Miloša Đerkovića – bacili su hrabro rukavicu u lice onoj nelagodi koja naše zdravlje nagriza opasnije od ma kojeg virusa.

U svirci benda Gazorpazorp nema laži, sve je čisto do kosti, njihov bunt nije patetičan i pljosnat, već istinski umetnički poduhvat. Ovde ništa nije na prvu loptu i ta zrelost posebno oduševljava.

Upečatljiva gostovanja Nemanje Ćirića (sv. Pseta) u uvodnoj numeri, kao i Strahinje Hadži-Tonića na saksofonu („Tango“), doprinose i sa svoje strane utisku da se pred vama odigrava nezaboravan koncert visokog profila.

Gazorpazorp vraćaju veru u isceliteljsku moć rok muzike u sadašnjici. Pravi „Zen Arcade“ za novi milenijum. Videli smo mnoge rokenrol heroje proteklih decenija kako se uzdižu, poput više puta navedenih Hüsker Dü, i svakako ćemo ih videti još – to je očigledno posle ovog burnog koncerta.

Čini se da su Gazorpazorp već deo jednog takvog niza mitskih bendova. Zato nikako nemojte propustiti njihov sledeći nastup, ma gde, kad god.