Žena je glavni junak jer trpi najveći teret

Posle prve projekcije na jednom od najvažnijih svetskih festivala, koji će trajati od 9. do 19. februara, film će domaću premijeru imati u okviru predstojećeg Festa.

– Za svakog reditelja velika je stvar kada dobije priliku da radi novi film i kada, uz pomoć kolega, umetnika i prijatelja uspe da ga snimi. Snimiti film ovde je po sebi već veliki uspeh. Ako taj film, po sudu profesionalaca, bude i dovoljno dobar da bude uvršten u oficijelni program jednog od tri vodeća svetska festivala – onda je to nešto što vas ispunjava posebnom vrstom zadovoljstva. To je definitivno najbolji način da jedan film započne svoj život. Srećan sam i uzbuđen i sa nestrpljenjem očekujem kako će film biti primljen – kaže u razgovoru za Danas Bojan Vuletić.

Vuletić je domaćoj publici poznat po jednom neobičnom filmu za srpsku kinematografiju – romantičnom mjuziklu „Praktični vodič kroz Beograd sa pevanjem i plakanjem“, koji je 2011. prikazan u Karlovim Varima. Iako je i „Rekvijem“ po žanru komedija, film ima pesimističniji ton.

Gospođa J. je tipičnu žrtva tranzicije u Srbiji. Ona je tiha žena, koja ne želi nikome da smeta. Bez posla i otpremnine, bez muža i volje da izađe iz stana. Ona pronalazi stari porodični pištolj u delovima i odlučuje da ga sklopi, te da se njime ubije na godišnjicu kada je umro njen muž. Ali u zemlji u tranziciji komplikovano je živeti, a još komplikovanije umreti. Pored Mirjane Karanović, u filmu igraju i Jovana Gavrilović, Danica Nedeljković, Vučić Perović i Mira Banjac.

* Kažu da je u srpskoj kinematografiji teško snimiti prvi film, ali da je daleko teže snimiti drugi. Kakvo je vaše iskustvo?

– Moram priznati da je ovde bio obrnuti slučaj. Prvi film je uvek težak, jer ne znate šta vas čeka. To prvo iskustvo bilo je puno neizvesnosti, dok je rad na ovom filmu, pre svega zahvaljujući izvanrednoj glumačkoj ekipi na čelu sa Mirjanom Karanović, a takođe i umetnicama: direktorki fotografije Jeleni Stanković, scenografkinji Zorani Petrov, kostimografkinji Lani Pavlović i mnogim drugim kolegama i prijateljima bio jedno izuzetno kreativno iskustvo i zadovoljstvo.

* Kako je izgledao taj idejni put od prvog srpskog ljubavnog mjuzikla do crnohumorne komedije?

– Kao i život koji živimo taj put je vodio od lagane romantične komedije, koja je u tom trenutku imala veze sa naivnim optimizmom i promenama kojima smo se svi nadali, a doveo nas je do nesigurnosti i apatije, koju danas živimo. Ono što živimo uvek predstavlja materijal za neku priču i za neko umetničko delo. Otuda ta promena.

* Koliko je vaš novi film blizak ili dalek filmu „Praktičan vodič kroz Beograd sa pevanjem i plakanjem“?

– Idejno i vizuelno ta dva filma nemaju puno veze, ali sigurno postoji veza, pre svega u specifičnom humoru koji postoji u oba filma. Hteo sam da ispričam priču o jednoj ozbiljnoj temi, tranziciji i depresiji, na duhovit način. Komedija je meni bliska jer mislim da tužno bolje ide sa smešnim. Mi imamo dugu tradiciju komedije možda pre svega kao odbrambenog mehanizma od teške stvarnosti koju živimo.

* Danas je tranzicija gotovo zaboravljena reč, iako njen smisao živimo svakog dana. Šta su vašim junakinjama donela društva u kojima je socijalizam nestao a novi sistem još uvek nije uspostavljen?

– „Rekvijem za gospođu J.“ je crna komedija o tranziciji koja je pojela svoju decu, o ljudima koji su oduvek radili pošteno, pa nisu uspeli da se snađu u novom vremenu tranzicije, u kojem vladaju korupcija, birokratija i dupli moralni aršini. Moje junakinje su u nekoj vrsti limba. One ne žive nego preživljavaju. Gospođa J. više nema nadu. Ona više nema snage da se prilagođava, ona je zbunjena i umorna i jedina tranzicija koju danas vidi kao spas je tranzicija na onaj svet.

* Kako se one bore sa svetom u kome žive? Šta ih vodi u njihovim odlukama?

– Vode ih impulsi i instinkti. Kao davljenika koji u poslednjim trenucima života pokušava da dođe do daha. Logike više nema, apsurd je svuda i ostaje samo panična želja da se spasiš ili prepustiš smrti za one koju su padu skloni, što bi rekao pesnik Branko Miljković. Zato su moje junakinje isključive, glasne i buntovne, a kada im ponestane snage – zloslutno tihe.

* Razvijate jake ženske likove, što je neverovatno za srpski film u kome su oni najčešće svedeni na skice. Zašto je vama važno da u centru vaših priča (u oba filma) budu žene?

– Ne znam. To nije namerno isplanirano. Možda tu ima nečeg ličnog. Ne znam. Takođe volim da radim sa ženama. Mislim da su žene definitivno jači pol. Oduvek me fascinirala pozicija žene u našem društvu. Po nekim dramaturškim definicijama glavni junak je onaj koji trpi najveći teret: mislim da je kod nas to definitivno žena.

* Koliko je za ovu priču o tranziciji i životu u Istočnoj Evropi bilo važno da bude ispričana iz ženskog ugla?

– Naravno, mogla je da bude ispričana i iz nekog drugog ugla. Četiri generacije žena u našem filmu definitivno predstavljaju dijagnozu društva. One su potpuno različite, ali sve imaju isti problem. Pojednostavljeno rečeno – ako neko ko predstavlja budućnost i donosi život ima problem da se adaptira u novi sistem, čemu onda da se nadamo? Moguće otuda i potreba da se ova priča ispriča iz ženskog ugla.

* Film će domaću premijeru imati na Festu. Šta je za vas nekada kao studenta, a danas mladog autora – Fest?

– Ja sam odrastao uz Fest i izuzetna je privilegija imati premijeru filma na Festu. Fest je institucija i fascinantno je da je živ i vitalan posle toliko godina. To je dokaz da naši ljudi vole film i da rado idu u bioskope, kojih je sve manje. Fest je kao slamka spasa među uništenim bioskopima.

* Kako vidite savremeni srpski film? Šta je potrebno učiniti da postane uočljiviji u evropskim i svetskim okvirima? Zaslužuje li to?

– Mislim da pozicija naše kinematografije u svetu nije toliko loša. Svakako može biti bolja, ali naši filmovi su prikazivani na velikim svetskim festivalima. Filmovi Nikole LJuce, Ognjena Glavonjića, Maje Miloš, Nikole Ležajića, Pavla Vučkovića, Mirjane Karanović, Srdana Golubovića i drugih su poslednjih godina prikazani na najvažnijim svetskim festivalima. To ipak govori o uspehu srpskog filma. Mi imamo tradiciju kvalitetnih filmova i mislim da je svaka promocija domaćeg filma u svetu važna i neophodna. S druge strane, institucionalno postoje očigledni pomaci. Konkursi FCS-a su češći i budžeti za snimanje su veći. Međutim kako za snimanje jednog filma prođe više od četiri godine, zamislite koliko je godina potrebno da se uradi nekoliko dobrih filmova, da bismo postali uočljiviji u svetskim okvirima. Bez novca i materijalne podrške, pojedinačni uspeh će ostati na nivou slučajnosti.

O istoriji, kapitalizmu, politici od 9. do 19. februara

Berlinski filmski festival otvoriće 9. februara premijera filma „Đango“ o čuvenom džez muzičaru, romskog porekla, Đangu Rajnhartu. Francuski film, koji je fokusiran na progon Rajnhartove porodice od strane nacista, rediteljski je debi Etjena Komara, scenariste i producenta koji stoji iza ostvarenja „O bogovima i ljudima“ i „Moj kralj“, a bio je koproducent nagrađivanog filma o radikalnom islamu „Timbuktu“. „Đango“ će biti u konkurenciji za Zlatnog medveda Berlinala, prvog velikog evropskog filmskog festivala u ovoj godini.

Na programu ovogodišnjeg Berlinala naći će se i triler „Večera“ Orena Muvermena sa Ričardom Girom, Laurom Lini i Stivom Kuganom, zasnovan na romanu Hermana Koha. Britanska rediteljka Seli Poter predstaviće svoje ostvarenje „Zabava“ sa Patrišom Klarkson i Brunom Gancom u glavnim ulogama. Rumunski autor Kalin Peter Necer, koji je osvojio Zlatnog medveda 2013. godine za film „Pozicija deteta“, vraća se u Berlin sa ostvarenjem „Ana, ljubavi moja“. Kultni finski reditelj Aki Kaurismaki prikazaće svoj najnoviji film „Druga strana nade“, a premijeru će imati i dokumentarac Andreasa Vajela o nemačkom skulptoru Jozefu Bojsu.

Direktor festivala Diter Koslik izjavio je da će se festival baviti istorijom Evrope, kapitalizmom u koji ljudi više ne veruju i aktuelnim političkim pitanjima, ali tvrdi da će gledaoci i uživati u brojnim opuštajućim trenucima.

Ovaj put na Berlinalu (gde je Danis Tanović prošle godine nagrađen Srebrnim medvedom za režiju za film „Smrt u Sarajevu“) nema mnogo autora iz regiona. Treba pomenuti da će u selekciji Panorama biti prikazano još ostvarenje „Kada dan nije imao ime“ makedonske rediteljke Teone Mitevske, koji je inspirisan događajima od 12. aprila 2012. na obali Smilkovskog jezera kada su brutalno ubijena četvorica dečaka. Nagradu Zlatni medved ovaj put će dodeliti žiri kojim predsedava holandski reditelj Pol Verhuven.