Žena na službi ljudima u lošim vremenima

Borka je bila kao svet, epoha, vetar… Ono što odlazi može da se vrati. Napuštanje je bespovratno.

U njenoj smrti ima nečeg potresno konačnog za svet koji je stvarala s bliskim joj ljudima. Borka, Borka… otima se krik u duši od kada je stigla vest od Feride da smo izgubili sestru i prijateljicu. Odakle ovaj zvuk, kao udaranje bubnja iz dubine? Kao Bora-Bora – čitam – ostrvo u Tihom okeanu, koralni atol koji okružuje vulkansku kupu. Neverovatno! Jer, ona je stvorila okean smirenja i dobra za ljude, kojima su tektonski potresi i lava rata oduzeli krov nad glavom. Od kada sam je upoznao njeno plemenito i borbeno srce, na niti tela koje nije štedelo sebe, prekrivajući besano pobunjenu osobu koja živi na balkanskoj vulkanskoj kupi.

Chère Madame Pavićević! Crnogorska princeza  Beograda! Gospođa na Balkanu! Istinu govoreći, žena na službi ljudima u lošim vremenima. Toliko je godina uspela da ostane na prvoj liniji fronta. NJen pacifizam nisu mogli da savladaju ratnici, uvežbani u mržnji i cinizmu, heroji prolaznih pobeda, koji su se spasavali bekstvom u druge zemlje, u depresiju ili alkoholizam, u političku atrofiju ili razbojničku pohlepu za novcem. Ali posle njih dolazili su i dalje će dolaziti sledeći, kao što posle bitaka dolazi posleratno vreme, najteže, jer nema teže stvari od pražnjenja ogromnog arsenala ideologijâ, emocija i načinâ života, nagomilanog ratom.

Transformacija plemenâ koja vode međusobne bratoubilačke borbe u građansko društvo – to je bila Borkina linija fronta. Koliko se na njoj može izdržati? Tim pre, što je ona nije prolazila samo preko teritorije bivše Jugoslavije, već i preko Evrope koja je shvatala kulturu kao domen nacionalnih država i peko drugih delova sveta, u kojima posleratni sindrom ne nalazi prava rešenja i godinama tinja i u sledećim pokolenjima.

Bio je veliki praznik za sve Srednjoevropljane kad je 2004. godine Borka dobila nagradu Hirošima fondacije za mir i kulturni rad na obnavljanju koegzistencije u zemaljama uništenim ratom i totalitarizmom. Pišu o njoj da je još 1993. godine napustila pozorišnu karijeru (a bila je umetnička direktorka Beogradskog dramskog pozorišta, pre toga je osnovala teatar Nova osećajnost, pisala je drame) i koncentrisala se na političku aktivnost. Ali, reći samo to znači reći premalo i ne reći pravu istinu.

U mračnom periodu početka rata Borka je stvorila Instituciju, Mesto, Antiratnu republiku, i to u samom centru Beograda, mač nad glavom Miloševića. Intektualci, verni svom etosu, okupljeni u Beogradskom krugu, beskućni Jugosloveni, ljudi pograničja, pobunjeni umetnici, zaštitnici ljudskih prava… Ovde se niko nije morao bojati da kaže ko je.

Izbeglice iz Srpske Krajine, koje su služile za izravnavanje računa populističkih nacionalista, a potom bile prepuštene same sebi; Hrvati, izbačeni iz svojih domova u Zemunu (u kome je gradonačelnik bio šovinista Šešelj), čiju je odbranu preuzeo Borkin muž, poznati pravnik i zaštitnik ljudskih prava, Nikola Barović; Albanci sa Kosova, koji se nisu bojali optužbi za stupanje u vezu s „neprijateljem“; ljudi Zapada, postiđeni arogantnom ignorancijom i potkupljivošću evropskih institucija i elita… Sve sam ih ovde sretao.

Borkinim autoritetom bili su angažovani u stvaranje stotine, a možda i hiljade malih i većih akcija građanske neposlušnosti, umetničkih i obrazovnih aktivnosti, opozicionih medija, ozbiljnih istraživačkih programa, publikacija, pozorišnih predstava i filmova. U stvari, tako je nastao „ogromni teatar“ Borke Pavićević, koji nije mogao da bude apolitički.

Ipak, u njegovoj srži nije bila politika, već duhovna katarza, kojoj je ona uspela da dâ novu dimenziju, obeleženu lošim vremenom – dimenziju dekontaminacije, odnosno, preporoda i oslobađanja kulture otrovâ fundamentalističke hipokrizije, provincijske zaostalosti, gordog elitizma i mnogih drugih uskih i prizemnih zarobljenosti. Nije izbegavala političko angažovanje, ali šansu za realnu promenu videla je u „organskom radu“ iz osnova (program poljskih pozitivista u drugoj polovini XIX veka – prim. prev).

Zavoleo sam je od prvog susreta. Još je bio rat, a tada razgovori i odnosi uspostavljani među ljudima imaju intenzitet neuporediv s drugim vremenom. Pozdravila se sa mnom kao da smo se odavno poznavali, a u njenom, od cigareta i turske kafe, promuklom glasu bila je srdačnost starije sestre. Na zidu, kraj kojeg smo sedeli, bio je napisan stih antifašističkog pastora Martina Niemöllera: „Kad su došli po komuniste, nisam protestovao/ nisam bio komunista./ Kad su došli po Jevreje, nisam protestovao, / nisam bio Jevrejin./ Kad su došli po mene, više nije bilo nikoga ko bi mogao da protestuje.“

Upisala mi je u blok mnoga imena i adrese ljudi, s kojima bi trebalo da se sretnem. Među njima nije bilo nikoga iz medija niti sa međunarodnih festivala. „Hoćeš da razumeš i pomogneš? Otputuj iz Beograda“ – konstatovala je i nacrtala mi mapu puteva od Subotice i Novog Sada u Vojvodini do Novog Pazara i Mitrovice na srpsko-kosovskom pograničju. Trebalo je da se sretnemo u Amsterdamu, na svečenom uručenju nagrade princeze Margarete, koju je i sama ranije dobila.

Nije mogla da doputuje, ali napisala mi je tada pismo, poslednje, jedno od onih koja se jednom u životu dobijaju. Pominjala je u njemu našeg zajedničkog prijatelja Dragana Klaića, koji se borio za Evropu kao kulturni projekat. Opraštala se od mene rečima Bertolda Brehta, maestra teatra, da ostaje svoj samo onaj ko ima hrabrosti da se menja. Nije podnosila ponavljanja, ništa joj nije bilo više strano od stajanja u mestu. A sada, kad je njeno srce stalo, treba da idemo dalje, ukorak s njom, da ne bismo zaostali…

Prevela Ljubica Rosić

Čiževski

Kšištof Čiževski (Krzysztof Czyzewski, Varšava 1958), književnik, izdavač, umetnički fotograf, glumac. Bio je glumac prvog ansambla ekserimentalnog antropološkog pozorišta „Garđenjice“ i urednik underground časopisa „Čas kulturi“, osnivač Fondacije „Pograničje“ i Centra „Pograničje – umetnosti, kulturâ, narodâ“ u Sejnima, poljskom gradu u blizini poljsko-litvanske granice. Direktor je izdavačke kuće Pograničje i glavni urednik časopisa Krasnogruda, koji ta kuća izdaje. Veoma je aktivan kao animator programâ međukulturnog dijaloga u Srednjoj Evropi, na Kavkazu, u Srednjoj Aziji i u drugim pograničjima sveta. Kod nas su prevedene dve njegove knjige: „Etos pograničja“ i „Mali centar sveta“ (obe je objavila Biblioteka XX).