Žene treba da istupaju samouvereno a ne kao ugrožene

Primećujem da sad ima više autorki ili je barem pažnja veća i to je dobro i treba da se stimuliše, ali ne iz neke ugrožene pozicije, nego da prosto nastupamo i istupamo samouvereno. To je izlizana priča, kao i levica – desnica, muškarac – žena. Nismo u ratu, već treba da sarađujemo – kažu Radmila Lazić, Danica Vukićević, Zvonka Gazivoda i Dragana Mokan na preksinoć održanoj književnoj večeri povodom zbirke „Sićušnih priča“, u izdanju Književne radionice Rašić, koja je predstavljena u UK Parobrod.

Od ukupno 14 stvaralaca srpske kratke priče, samo su ove četiri autorke parobrodskoj publici uživo čitale svoja dela. One su odgovarale na pitanje zastupljenosti žena u savremenoj književnosti. Video-čitanjem svoje kratke proze obratili su se i autori iz različitih gradova: Dragan Babić, Vladimir Arsenijević, Oto Oltvanji, Enes Halilović, Srđan V. Tešin, Ivan Antić, Uglješa Šajtinac. Autorke i autori nedavno objavljene zbirke “Sićušnih priča“ izbor su Dragana Babića, književnog kritičara iz Novog Sada, autora Tviter priča, koji je priredio i fragmente o kratkim pričama Davida Albaharija.

Radmila Lazić povodom svoga stvaranja kazala je da je svaki, pa tako i njen, slučaj lični.

– Bila sam u dugoj vezi višedecenijskoj, sa jednom starijom gospođom. Osećala sam vremenom zasićenje i to da mi treba malo vazduha i slobode, jer sam počela sebe previše ozbiljno da shvatam, a to je užasno i nedozvoljeno u književnosti. Tako sam počela da pišem kratke tekstove. To je bila moja avantura da se otrgnem od te gospođe, sa velikim G – objasnila je ona i dodala da joj je kratka priča pružila apsolutnu, potpunu slobodu, koju nije imala sa tom gospođom. Jednu vrstu strasti, razuzdanosti, osećaja moći, da može sve da iskaže, i da je ništa ne ograničava.

– Bila sam vrlo srećna dok sam pisala ove priče, potpuno sam se obnovila. Volela bih da do kraja pišem kratku priču, jer je to žanr koji pruža velike mogućnosti, veće i od romana, novela, poezije – primećuje Lazić.

Na temu, koja je postavljena svim autorkama na razmatranje, o odnosima zastupljenosti muških i ženskih autora u savremenoj književnosti, Lazić je odgovorila da se to pitanje tiče istorije sveta, a posle toga i književnosti. Prema njenom mišljenju, prisutnost muškaraca u javnom i kulturnom životu opšte je mesto.

– Oni koji se nalaze u poziciji da podređuju, kvalifikuju, do sada su bili najčešće muškarci. Oni su se prema svojim mogućnostima – a to su pre svega bile nemogućnosti – da razumeju šta pišu žene, više odlučivali za muškarce – ističe ona i dodaje da je ovo inače dominantna muška kultura i nije uopšte čudno što je takav i izbor u književnosti.

Danica Vukićević na isto pitanje – o odnosu kvantiteta zastupljenosti muških i ženskih autora u savremenoj književnosti, kaže da je ta priča potpuno besmislena i upoređuje je sa pričom o kapitalizmu, desnica – levica, muškarci – žene…

– To je toliko izlizano da nemam nikakav odgovor, osnovica tog pitanja je loša pa iz toga sledi i loš odgovor. To je kao za britansku kraljicu, možemo da se pitamo da li je to uloga ili ličnost. Pitamo se stalno da li smo u nekoj ulozi ili smo ličnosti… – pojašnjava Vukićević.

Zvonka Gazivoda na pitanje da li je glavna junakinja njenog „Hostela Kalifornija“ novi prototip ženskog osnaživanja u savremenoj srpskoj književnosti kaže da se to ne događa programski.

– Kad pišem, ne idem programski, da nešto objasnim, već pišem iskreno i emotivno, pa sam tu onda stvaraju i svi ti likovi. Ne mogu da preuzmem odgovornost da je ona taj lik koji donosi nešto novo, ali se nadam da pruža u čitanju izvestan užitak i oslonac – pojašnjava Gazivoda.

Upitana da li su žene marginalizovane, ona smatra da je bitno da se obrati pažnja na knjigu, pa ako je u pitanju žena autorka, to je podsticajno za neke druge, ali ne treba da bude neko „kusuranje“.

– Primećujem da sad ima više autorki ili je barem pažnja veća, i to je ono što je dobro i što treba da se stimuliše, ali ne iz neke ugrožene pozicije nego da prosto nastupamo i istupamo samouvereno – pojašnjava ona.

Dragana Mokan kazala je da priče koje piše imaju veze sa gradom njenog odrastanja utoliko koliko su je književnici iz Zrenjanina inspirisali. Ne toliko priče koje su u zbirci zastupljene, osim par u kojima je ona glavni lik, ali njena nova knjiga možda, zbog uticaja zrenjaninskih pisaca kao što su Vojislav Despotov ili cela porodica Šajtinac…

– Ono što je neizbežno istinito kod nas, ja sam studirala i italijansku književnost, pa tako primećujem da je i kod Italijana i svuda slična priča, to je da u istoriji književnosti postoji manje žena. Da li je to zaista zato što one nisu pisale ili su se možda bavile nekim drugim poslom, ne znam. Ono što je bitno jeste da se sada situacija menja. Čini mi se da više žena piše i više se o njima priča, ali, s druge strane, ne bi mi se dopalo da forsiramo samo žene, jer su na nas uticali pisci. Tu je bilo mnogo muškaraca koji su pisali, i koji pišu i danas, a koji nisu krivi što možda nekim ženama nije dat pristor – zapaža ona i dodaje da naša kultura treba da ide u tom pravcu da se gaje i muški i ženski autori, jer ne možemo da budemo bogati ukoliko zapostavljamo jednu stranu.

– Nismo u ratu, već treba da sarađujemo… mislim da je to rešenje – zaključuje Mokan.

Književni kritičar Dragan Babić, koji je pravio izbor dela autora za zbirku „Sićušnih priča“, povodom knjige kazao je da je u pitanju mikroproza četrnaestoro savremenih pisaca koji pišu na srpskom jeziku. Ono što je kao priređivač sa urednicima pokušao jeste da napravi pregled onoga što je srpska mikroproza danas.

– Većina pisaca koji su ovde predstavljeni stvaraju i obimnija dela, romane i kratke priče standardnog obima. Mali broj njih se bavi mikroprozom ili isključivo njom. Ova forma je jedan empirijski eksperiment ili način da dovedu svoj prozni izraz do nekih vrhunaca sažimajući ga na što manji broj reči i pokušavajući da ga predstave na najsvedeniji način – pojašnjava Babić.

Albahari – pionir kratke priče

– Svi mi koji se bavimo kratkom prozom znamo koliko je David Albahari uradio za našu književnost. On je ne samo začetnik, pionir, pokretač rada na ovom polju, on je jedini koji je u kontinuitetu godinama i decenijama objavljivao zbirke takvog karaktera. On je taj koji vodi mikroprozu i kratku prozu kod nas – zaključuje Babić, no povodom žena u savremenoj književnosti zaključuje da su spisateljice iz ovog žanra nepravedno zanemarene u odnosu na svoje kolege.