Žene u savremenom društvu su još uvek građanke drugog reda

Ako muškarac ubije decu, to je nešto plemenito, ako žena ubije decu, onda je to nešto strašno. Kada Medeja posle pretrpljenih nepravdi uzima sudbinu u svoje ruke i hladnokrvno se sveti, to je, zapravo, nauk, jer svaka represija rađa nove agresije, a ona je jedina koja nasilje koje joj se dogodilo vrati još strašnijim zločinima, totalnim. Mi smo kao ljudi i kao publika u pozorištu zaprepašćeni Medejinim zločinom koji gledamo na sceni, a u našim svakodnevnim životima vidimo iste takve zločine – kaže za Danas poznata slovenačka glumica Nataša Matjašac Rošker, koja je za lik Medeje u istoimenoj predstavi Olivera Frljića dobila brojne nagrade.

Gostovanje ansambla Slovenskog narodnog gledališča iz Maribora, u čijoj je produkciji napravljena predstava, pokazalo se kao događaj 32. Grada teatra – u samo sat vremena, sa fantastično redukovanim tekstom, Frljić je doneo na scenu savremenu Medeju.

* Koliko upravo najmračniji i najmarginalniji međuljudski odnosi koje Frljić fokusira u predstavi „krase“ ovo naše doba?

– To je tragedija u kojoj se ljubav pretvara u najsvirepiju osvetu, ali svoj glavni lik Frljić je problematizovao i na političkoj ravni. U raspravi između Medeje i Jasona, kada joj on licemerno objašnjava da se ženi princezom, a nju ostavlja samo da bi njihova deca bila bogata i imala bolju budućnost na dvoru, mogu se „nakačiti“ laži i manipulacije čitavog sveta, i to se vidi. Naša predstava je potpuno otvorena, ima fantastične asocijacije i poređenja, i govori o tom licemerju u svim mogućim odnosima, a kako je Medeja strankinja, u Frljićevoj postavci vidimo i tu ksenofobiju i cinizam zapadnog sveta prema migrantima. Zato je Euripidova tragedija iz helenskog doba opet tu, pred nama.

* Iako je osvetnički pohod Medeje pun krvi, Frljić nas je ipak malo iznenadio – da li u ovoj predstavi zaista nije tako politički i društveno radikalan, kako smo navikli?

– U predstavi ima svega – i zločina, i šovinizma, i nacionalizma, i seksizma, i straha, predrasuda, nerazumevanja i surovosti zapadnog sveta prema emigrantima. Ali, Frljić je to ovaj put vrlo decentno sve pokazao, što je i kritiku u Sloveniji jako iznenadilo. On mirno, ali zastrašujuće govori o rušenju patrijarhalnog stereotipa o ženi kao pasivnoj, razumnoj, krotkoj, poslušnoj, požrtvovanoj, bojažljivoj, i na isti način progovara o stereotipu vezanom za migraciju. Medeja u predstavi pita publiku: „Ko će u svoju zemlju da me primi i ponudi mi zaštitu“. Frljić je ovde zaista više išao na emociju – šta ozleđenost, povređenost mogu da donesu, i dokle može da ide to osećanje. Mi smo videli da su pod maskama moćnih zapadnih „humanista“, baš kao što je i Jason „human“ prema Medeji, razorene mnoge zemlje. Ubijeno je mnogo ljudi, pa se to onda vratilo kao bumerang drugim nasiljem, opet nad nekim nedužnim ljudima koji stradaju.

* Koliko se odnos društva prema ženi promenio od antičkog doba do danas, i kako ste istraživali šta je ono arhetipsko, a šta savremeno u Medeji?

– Kad smo istraživali šta je grčka žena u onom demokratičnom dobu antike mogla da radi, došli smo do toga da nije mogla ništa. Najslobodnije su bile kurve i konkubine, a sve te fine građanke su, u stvari, bile permanentno u kući, služile su za rađanje i za sahrane. To se danas promenilo, ali su žene u savremenom društvu ipak još uvek građanke drugog reda. Evo najjednostavnijeg primera – Slovenija je, recimo, u Evropskoj uniji, i po platama na vrhu u odnosu na druge balkanske zemlje, ali ni kod nas nema jednakosti u muškom i ženskom vrednovanju rada.

* Ovo je vaša prva saradnja sa Frljićem, šta ste očekivali od reditelja čiji autorski koncept podrazumeva da pozorište postoji da bi nas uznemirilo, i umetnički, i društveno, i politički, i ljudski…?

– Medeja je mene lično značajna, upravo zbog saradnje sa njim. Tokom rada na predstavi fantastična je bila neka čudna sloboda koja se dogodila, jer Frljićev način režiranja glumcu omogućava potpunu slobodu, mada se to čini kontradiktorno. Kada je stigao u SNG, svi smo se plašili šta će se dogoditi, mislili smo da će sigurno biti nekog skandala. Ali, „skandal“ je bio to što je došao totalno spremljen, sa preciznom idejom i, zapravo, on je „skandalizirao“ originalni Euripidov tekst, izbacujući puno delova. I ta redukcija, ta njegova ekstremna „ekonomičnost“, i to njegovo potcrtavanje teksta sa muzikom, scenom, maskama, donelo je jednu totalnu predstavu, totalno pozorište, koje nas apsolutno uznemirava, od kojeg nas zaboli stomak, ali se u njemu istovremeno i maksimalno uživa.