Žene u savremenom vizuelnom stvaralaštvu: Stereotipi su i dalje problem

Tekstove su pripremili istraživači Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka i prenosimo ih u celosti.
Na linkovima ćete pronaći celokupno istraživanje sa svim detaljnim podacima.

U Zavodu za proučavanje kulturnog razvitka, 2021/22. godine, realizovano je istraživanje „Identiteti žene u savremenom vizuelnom stvaralaštvu“ koje predstavlja deo evropskog projekta Biljane Jotić „Uspon žene u kulturi na Zapadnom Balkanu“.
Istraživanje tehnikom anketiranja obavljeno je na uzorku od 256 ispitanica, vizuelnih umetnica iz Republike Slovenije, Republike Crne Gore, Republike Hrvatske, Republike Severne Makedonije i Republike Srbije, što predstavlja 85.3% realizacije uzorka. Istraživanje tehnikom intervjua urađeno je na uzorku od 30 kustoskinja, prigodnim izborom na osnovu ekspertske procene.
U istraživanju smo se bavili temom (ne)prisustva i (ne)vidljivosti žena–vizuelnih umetnica u savremenom stvaralaštvu, kao i njihovim identitetima, posmatrano iz ugla kustoskinja ali i samih vizuelnih umetnica. Prvi dobijeni podatak upravo govori o tome da nešto više od 40% vizuelnih umetnica smatra da su one danas još nedovoljno vidljive. Naime, iako su žene oduvek bile deo istorije vizuelne umetnosti, one nisu bile prisutne jednakim intenzitetom i kontinuitetom kao muškarci.

Marginalizacija žena
Pitanje je: zašto je to tako? S obzirom na to da u Srbiji i drugim zemljama balkanskog regiona u kojima je sprovedeno istraživanje (Hrvatska, Slovenija, Crna Gora, Severna Makedonija) preovladava konzervativni stav prema ženama generalno, to utiče na njihovu marginalizaciju i manje prisustvo u sistemu vizuelnog stvaralaštva. Otvara se neispitano polje njihove (ne)zastupljenosti u muzejskim i galerijskim zbirkama, (ne)obrađenosti njihovih radova u okviru istorije umetnosti, (ne)sačuvane arhivske građe o njima, što za posledicu ima manju vidljivost žena u vizuelnom stvaralaštvu.

Tabu teme, čak i u umetnosti
Prema iskazima učesnica istraživanja, vizuelnih umetnica i kustoskinja, okruženje u kome vizuelne umetnice rade i stvaraju danas još uvek je u „patrijarhalnim i političkim stegama“ jer se iz brojnih primera zaključuje da one nemaju slobodu da „misle kritički“. Kada otvoreno progovaraju o nekim temama (bilo kroz sadržaj radova, bilo kroz naziv izložbi) koje su i dalje tabu, bivaju osuđene od društva; to isto društvo ih pak retko percipira kao akterke umetničke scene, već uglavnom ima primarna očekivanja u odnosu na njihovu „biološku ulogu“. Takođe, često su primorane da se bave nekim drugim poslom da bi mogle da rade ono što vole i za šta su se školovale, ali i da bi izdržavale porodicu.

Rešenje
Stoga smo postavili pitanje i kustoskinjama i vizuelnim umetnicama: šta bi trebalo uraditi da se to promeni? Prema njihovom mišljenju, neophodna je temeljna promena uvreženog shvatanja o ženama–vizuelnim umetnicama kao inferiornijim u odnosu na podrazumevanu dominantnost muškaraca–vizuelnih umetnika. Kako smatraju ispitanice, ovo je povezano i sa diskriminacijskom kulturnom politikom koja se vodila u ovim zemljama i još uvek se vodi. Takođe, potrebno je razmotriti društveni, socijalni, politički kontekst u kojem stvaraju vizuelne umetnice, ali i više problematizovati feministička pitanja. Jer, feminizam je na Balkanu prikazan u negativnom svetlu, umesto kao način razmišljanja o ljudskim pravima, o pravima ugroženih grupa, o različitosti, o slobodi i sl., pa se dešava da se na njegovo pominjanje zbijaju šale i koriste seksističke i šovinističke konotacije.

Osvešćivanje i uloga savremene umetnosti
Dalje, interesovalo nas je kako savremena umetnost može da doprinese osvešćivanju problema vezanih za vladajuća patrijarhalna uverenja o ženi. Savremena vizuelna umetnost je čvorište svih, pa i društvenih tema, svega što savremenog čoveka/ženu fascinira, pokreće, tišti. Kada je angažovana, može da podstakne borbu protiv ovih zastarelih shvatanja, te da ukaže na potrebu za društvenim i drugim promenama istovremeno uvlačeći i publiku u svoje unutrašnje procese. Stoga je ojačani sistem i obezbeđivanje osnovne infrastrukture vizuelnog stvaralaštva neophodnost u procesu izmene ugla posmatranja vizuelnih umetnica i njihovih identiteta u društvu, kulturi, ali i u drugim oblastima.

Stereotipi i neosvešćenost  su problem
Kroz celo istraživanje provlači se pitanje sa čim se to vizuelne umetnice danas identifikuju u svom izrazu i koje poruke žele da pošalju svom okruženju. Otkrili smo da one najčešće posmatraju i kreiraju svoj identitet u odnosu na lične probleme, strahove, želje, emocije i iskustvo (24.9% njih je ovo stavilo na prvo mesto), kao i u odnosu na umetnost kojom se bave (21.3% njih je stavilo ovo na drugo mesto). Najviše, blizu 34% njih, progovara o problemima društvenih stereotipa, naročito u prikazivanju žena, ali i o važnosti slobode stvaranja i rada žena–vizuelnih umetnica, što ističe 28.5% njih; potom, o društvenim kontekstima pozicioniranja žena, blizu 15% njih, odnosno o tome da ne žele da budu svrstane samo u jednu kategoriju – majke, (ne)udate žene, umetnice i sl. Eksperimentisanjem sa različitim medijima, temama, bojama, materijalima i postupcima, u svojim radovima pozivaju i na prevazilaženje rodnih/polnih predrasuda, ali i otvaraju kompleksne teme arhetipova i potlačenosti, manipulacije i trgovine ženama, političkih prava i odlučivanja…
Ipak, primećuje se da mali procenat vizuelnih umetnica u svojim radovima referiše na konkretno osvešćivanje problema patrijarhalnog društva (11.3%). S tim u vezi je i podatak da 45% njih nije u potpunosti svesno moći koju nose sobom i koju mogu da generišu u rešavanju ove problematike kroz (pro)aktivno istupanje sa ciljem poboljšanja njihovog položaja i statusa u sferi savremenog vizuelnog stvaralaštva, ali i života. Zato smatramo da treba u svakom pogledu raditi na jačanju žena u savremenom vizuelnom stvaralaštvu da bi se podigla svest o značaju koji može da pruži na ovu temu svaka pojedinačna akterka vizuelne scene sa jedne strane – institucionalizacijom sistema podrške vizuelnim umetnicama i sprovođenjem više inicijativa vezanih naročito za definisanje regulative koja se odnosi na rodnu ravnopravnost u okviru Zakona o kulturi, odnosno kulturnih politika u okviru Zakona o rodnoj ravnopravnosti; sa druge strane – kroz odabir projekta, način prezentacije radova, osmišljavanje programskih koncepata, komunikaciju sa javnošću, međusobno umrežavanje i sl.

Izazovi
U nastavku, želimo da ukažemo na to da su problemi i izazovi vizuelnih umetnica povezani sa opštim stanjem u kulturi, u smislu da je podrška naročito vizuelnim umetnostima na nezadovoljavajućem nivou kako u finansijskom pogledu, tako i u medijskom. Kao najveći problem sa kojim se suočavaju izdvajaju nedostatak finansijskih sredstava za troškove produkcije i prezentacije dela (za 40.6% njih je ovo na prvom mestu), a on je direktno vezan za drugi najčešći problem koji izdvajaju – nemogućnost prodaje njihovih radova (31.9% njih je istaklo ovaj odgovor na drugom mestu). Kao treći razlog izdvajaju slabu podršku lokalne zajednice i društva: umetnice osećaju izvesnu ravnodušnost lokalne zajednice i društva prema njihovim problemima.

Sistematska organizacija
Nezaobilazno je pitanje: ko bi mogao da ima najviše udela u rešavanju njihovih problema? Učesnice istraživanja smatraju da bi to trebalo da budu donosioci odluka zaduženi za oblast kulture i umetnosti na lokalnom i državnom nivou, a koji bi trebalo da se založe za kreiranje novih strategija i načina prevazilaženja postojeće percepcije rodnih razlika. Takođe, čak 72.8% vizuelnih umetnica ističu da je za njihovu profesionalnu afirmaciju veoma važna aktivnija i bliskija saradnja sa kustosima i kustoskinjama, kao i drugim umetnicama na zajedničkim projektima. S obzirom na to da je povezanost institucionalnog i vaninstitucionalnog sektora u ovoj oblasti slaba, 70.2% umetnica primećuje da se saradnjom ova dva sektora u oblasti vizuelnih umetnosti može poboljšati njihova vidljivost u javnosti, kod publike, u medijima i u društvu uopšte. Njihovo mišljenje je da bi ovo moglo da se realizuje upravo kroz sistematsko organizovanje festivala, tribina, salona, stručnih predavanja, tematskih druženja, „onlajn“ prezentacija, digitalnih platformi, medija, ali i udruživanjem sa drugim oblicima feminističkog delovanja.

Transformacija kustoskih praksi
Dolazimo i do fenomena savremenih kustoskih praksi, sa željom da istaknemo koliko je neophodno izvesti njihovu transformaciju, u pogledu većeg uključivanja konceptualizacije i kontekstualizacije, transdisciplinarnosti i aktivizma, „podmlađenog“ kadra ali i bolje saradnje sa lokalnom zajednicom. Naime, nove kustoske prakse nose u sebi težnju ka češćem susretanju i široj razmeni iskustva, ka izgradnji regionalne mreže saradnica/ka, realizovanju gostujućih izložbi i negovanju „scene unutar scene“, u cilju stvaranja svojevrsne „platforme slobodnog izražavanja“. To navodi na ideju o uključivanju u savremenu kustosku praksu istraživačkog, arhivskog, aktivističkog rada da bi se povećao kapacitet, iskustvo, znanje i kreativnost kustoskinja, u svrhu negovanja i promovisanja postignuća vizuelnih umetnica. Cilj je: udruživanje vizuelnih umetnica i njihovo osnaživanje, odnosno njihovo „osvajanje“ veće vidljivosti u široj javnosti, te dobijanje prostora za rad jednakog sa onim koji imaju vizuelni umetnici.

Prostor za feminističko delovanje
Na kraju, podstakli smo kustoskinje i vizuelne umetnice na razmišljanje o tome koliko feminističke teorije i prakse zaista mogu da utiču na (p)ostvarivanje procesa uvažavanja principa, zahteva i prava koji pripadaju ženi u vizuelnim umetnostima? Oko 43% vizuelnih umetnica smatra da se vizuelna umetnost, pa i kustoski koncepti mogu sagledati kao pogodan prostor za feministička delovanja jer se, kao što je rečeno, savremena umetnost dotiče najrelevantnijih pitanja današnjice. Potrebno je da se uspostavi šira, čvršća i na neki način popularizovanija platforma sa feminističkom problematikom, u okviru koje bi se otvorila rasprava o aktuelnim društvenim, kulturnim, umetničkim problemima u koje spada i položaj žena–vizuelnih umetnica, njihovo životno i stvaralačko iskustvo. Tako bi se omogućilo da umetničke, pa i feminističke teorije ne budu samo usko prezentovane i odvojene od svakodnevnog delovanja, već da budu integralni deo izlagaštva i realnog života savremenih vizuelnih stvaralaca.
Iako se ispitanice slažu da je „feminizam normalnost zdravog društva“, iz dobijenih podataka (metodom ankete i intervjua), možemo da zaključimo da postoje zajednički interesi i slična mišljenja i kod vizuelnih umetnica i kod kustoskinja, ali da nisu sposobne samostalno da dođu do rešenja date problematike ili da barem predlože zajedničko rešenje – ponajviše zbog nedostatka komunikacije. Takođe, primećuje se da se kroz anketiranje, ali i intervjuisanje, provlači priličan procenat nesigurnih odgovora, tipa: „Nisam do sada o tome razmišljala“.

Pitanje za vas: da li možete da navedete pet savremenih vizuelnih umetnica u Srbiji?

Pišite u komentarima…
mr Dragana Martinović, istraživač i teoretičar umetnosti
Zavod za proučavanje kulturnog razvitka