Godine. Zrelost. Umeće. Sve to su sadržajni delovi koje sa sobom nosi Biljana Keskenović, prvakinja drame Narodnog pozorišta iz Sombora, i dobra poznavateljka pozorišnih prilika u Srbiji.
Keskenovićka je u Vranje stigla ujedinjujući ulogu glumice i pozorišnog menadžera, jer je bila na čelu teatra na severu Bačke punih šest godina.
Spremna, da ceni, vaga i ocenjuje, kao jedna od članca reginalnog žirija na 42. “Borinim pozorišnim danima” u Vranju. Ovde nije prvi put. Za Danasa oštro, ali ne i preko komentariše aktuelnu zbilju.
Kakav je taj pogled sa pozorišne scene u mrak sale, a kakav kada ste gledalac dela svojih kolega?
– I posle mnogo godina bavljenja ovim poslom imam jednako uzbuđenje pred početak predstave, jer svako izvođenje je uvek drugačije. U tome i jeste čar pozorišta. Živo je i nepredvidivo. Svoje kolege gledam sa istim uzbuđenjem i tremom kao da sam sa njima na sceni. Znam koliko rada i truda stoji iza svake uloge. Koliko nedoumica i zapitanosti. Koliko strepnji i sumnji. Nekad je taj proces lak i jednostavan, a nekad težak i mučan.
I, onda se sve završi, padne zavesa, utišaju se aplauzi. Ko je dobio, gde su gubitnici?
– Ako postoji makar jedan gledalac koji je nakon odgledane predstave izašao iz teatra srećan, tužan, zabrinut, zamišljen, zapitan, zaljubljen onda sve ovo što mi ljudi iz pozorišta radimo ima smisla. Ima smisla raditi i stvarati jer uvek postoji neko kome će to značiti. Ko će posle predstave izaći drugačiji.
Zijah Sokolović mi je u jednom intervjuu rekao: „Glumac živi od javne rasprodaje duše i tela“. Ima li tu granice u tom tržišnom odnosu emocija?
– Beskonačno kretanje i, rekla bih, beskonačno davanje. Emocija pre svega. Jer bez toga dobrog pozorišta nema. Kada je to uzajamno na relaciji glumac-publika, onda imamo značajno i uzbudljivo pozorište. Jedna od takvih predstava bila je i čuvena “Kate Kapuralica”. Volela sam tu predstavu, a volela je i publika. Mnogo. Bila je to predstava lepa do bola. Imala sam sreću i privilegiju da u svom glumačkom životu doživim nešto vredno i dragoceno. Neponovljivo. Jedan stariji kolega mi je tada rekao: “Ovako nešto se u životu glumca desi jednom. Ili nijednom.” Nisam razumela. Danas razumem.
Šta kod kolega posebno vrednujete, a šta vam kao profesionalnoj gledateljki smeta u njihovim pozorišnim kreacijama ?
U Srbiji postoji 35 profesionalnih pozorišta i još mnogo slobodnih umetnika koji rade i stvaraju u gotovo nemogućim uslovima. U zemlji u kojoj se za kulturu i informisanje izdvaja 0,87 odsto od ukupnog državnog budžeta teško da možemo govoriti o nekoj ozbiljnoj kulturnoj strategiji. Svaki pozorišni projekat koji se desi u uslovima pandemije, nemaštine, lošim uslovima u kojima radimo je ravan čudu. Bravo za sve moje kolege glumce, reditelje, kostimografe, scenografe, dramaturge, kompozitore, i sve one iza scene koji se ne vide koji uprkos svemu istrajavaju i čine srpsko pozorište i dalje vitalnim. Stvaraju predstave i uloge koje mogu rame uz rame da se uvrste u bili koji svetski festival.
Da li se kao žena moćnije osećate u liku i kostimu ili u privatnom životu van pozorišta. Glumite li ponekad i van scene?
– Sterija, Nušić, Molijer, Čehov, Šekspir, Vajld…, samo su neki od pisaca čije sam likove žena igrala u pozorištu. Volela ih, razumela, branila, opravdavala. Živela u njima godinama. Svaka od tih žena ostavila je na meni trag i formirala me onakvu kakva danas jesam. Nije lako biti žena ni na sceni ni van nje. Očekivanja su velika i mi se borimo i dokazujemo svakodnevno, jer greške se ženama teško praštaju.
Muškarci kao da su svoju slabost sada počeli da „leče“ ponovnim oblačenjem uniformi vojskovođa i ratnika, uz govor mržnje. Da li žmurite pred onim što vidite u Ukrajni i širom sveta ?
– „Kad topovi zagrme, muze zaćute.“ Više od 15.000 umetnika širom Rusije potpisalo je otvoreno antiratno pismo u kojem osuđuje rat u Ukrajini. Mi smo kao društvo duboko podeljeni oko svega, pa tako i oko ovog pitanja. Traume koje vučemo još od devedesetih godina uzimaju svoj danak. Ćutimo iz nemoći i straha i nadamo se da će se taj rat okončati. BITEF je skrenuo pažnju na položaj ruskih disidenata. Umetnici širom sveta osuđuju ovaj rat. Da li je to dovoljno?
Sa severa stigli ste na jug Srbije. Iz grada Terezije do grada pisca „Nečiste krvi“. Između te dve geografske tačke gde je tačka oslonca?
– Tačka oslonca su mladi umetnici koji čitaju i promišljaju pozorište na jedan nov i drugačiji način. Neki od njih će se pojaviti i na ovogodišnjem festivalu. Moramo da ih čuvamo i podržavamo. Neke stvari i učimo od njih. To su izuzetni mladi talentovani ljudi. To je budućnost našeg pozorišta.
Slogan prethodnih „Borinih pozorišnih dana“ bio je: „Od Sofke do Nejre“,a ovogodišnji: „Kuda plovi ovaj svet?“. Mogu li žene nešto da promene, osim da i one postanu ratnice?
– Mirovni pokret u Srbiji na početku ratova devedesetih godina prošlog veka, potekao je u velikoj meri iz ženskog pokreta. Danas u Srbiji imamo potpuno drugačije i najmasovnije ženske proteste u novijoj istoriji. Žene više neće da ćute i trpe. One dižu svoj glas protiv svake vrste nasilja. Javno govore o tome i traže da institucije reaguju i rade svoj posao. Sve te žene za mene su ratnice i heroine današnjeg doba.Da li se položaj žene od Sofke do danas promenio? Želim da verujem da jeste.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
