Žene vladaju scenom

Premijera opere „Orfej i Euridika“ Kristofa Vilibalda Gluka na Velikoj sceni Narodnog pozorišta u Beogradu – apsolutni je događaj sezone!

Voleti operu, hrliti ka tim čarobnim slikama što se odigravaju na pozornici, upijati direktno zvuke ljudskog glasa i orkestra iz širom otvorenog krvotoka velikih muzičkih izvorišta – svega toga ima u režiji Aleksandra Nikolića i uzbudljivim interpretacijama tri osobene umetnice u glavnim rolama: najpre Aleksandre Angelov u svojoj životnoj i kreativnoj kondiciji kao Orfeja, ljupke i energične Sofije Pižurice u ulozi Amora i prekrasno čulne Snežane Savičić Sekulić kao putene Euridike.

Orkestrom je upravljao ugledni gost Dian Čobanov, scenografiju koja neprestano iznenađuje svojim rešenjima potpisuje Dunja Kostić, a decentne kostime – čednih linija, kao sa antičkih skulptura, i istovremeno nadahnute ekstravagancom jednog Zigija Stardasta – osmislila je Katarina Grčić Nikolić.

Koreografija, od koje vas zaista podilaze trnci, a telo stremi euforičnim čarima razigranih bića pred nama – poduhvat je Aleksandra Ilića.

Dovoljno da smesta zagnjurite u raspored predstava našeg nacionalnog teatra, tragajući za sledećim izvođenjem ovog Glukovog besmrtnog dela u aktuelnoj postavci.

I, još nešto – ovde žene definitivno vladaju scenom! Živele!

Kao rezultat tog sveukupnog ljubavnog truda u ansamblu, dobili smo autentično ostvarenje koje ispunjava baš svako srce i zaokuplja kompletnu pažnju auditorijuma.

Prva dva čina tako su bukvalno da se naježite: grmljavina velelepne scene uokviruje otmeni jad Orfeja u suverenom i odvažnom tumačenju Aleksandre Angelov, koja nosi radnju sa rafinmanom i nepokolebljivom umetničkom namerom sve vreme, viteški časno i glasa prefinjeno uzdignutog do filozofskih visina; potom, tu je orkestar moćnog zvuka, gromko oslobođen, ne uvek perfektan u detalju, ali zato poput same životne sile što simbolizuje neusahlu želju za dejstvovanjem – e to vam je sve skupa eros lično, u punom gasu i isporučen na licu mesta.

Iako su zbivanja na svoj način senzualna do mahnitosti, i sprovedena u delo stalnim pomicanjem preko pozornice – glasovi su duboko osmišljeni i delikatni: potresnost Orfeja i, nasuprot tome, vrcavost Amora; elegantna svedenost iskaza i odežde prvog – blistavo kaćiperstvo drugog; a oba zaodenuta čudesno zračećom vrlinom naspram strašnih prikaza pakla, što sve zajedno uspostavlja novi poredak među ovim likovima danas, obodren bez ikakve sumnje elektrikom 21. veka, u viđenju darovitog reditelja Aleksandra Nikolića.

I svaka ličnost izvedena ovde na scenu – zadivljujuća je na svoj način.

Sa Ive Ignjatović kao Persefone jednostavno ne možete da skrenete pogled; Morfej Dragane Nedić, te sva ona mnoštva Kerberki, Kupidona, Furija i Mojri, plene kretnjama savršeno sročenim i u neprekidnom kolopletu.

Hor pak uznosi vedrim uverenjem svojih glasova, vodeći nas kroz ono nadzemno i ono podzemno bez i tračka praznog hoda, štaviše u strelovito sprovedenim linijama, čiju logiku opažate svim čulima, instinktom i intelektom.

Snežana Savičić Sekulić u trećem činu podariće nam svoju zavodljivost vokalnog umeća, dovedenog ovde do takvih tančina, da u publici sebi gotovo ne dozvoljavamo ni disanje.

Mogli bismo ovako da nabrajamo još satima i razotkrivamo svaku podrobnost i finesu u funkcionisanju moćno saživljenog organizma, kakav je novi beogradski „Orfej i Euridika“.

Ali, radost je u tome da sami iskusite celu stvar uživo.

Nakon kovidom 19 odrezanog života, povratak u gledalište pravi je izazov za svaku plemenitu dušu koja iskreno ište komad istinske umetnosti.

A ovaj „Orfej i Euridika“ upravo je to. Povratak u život i doslovno, i umetničkim sredstvima. Ne dvoumite se zato, uopšte.