Žene za sve moraju da se izbore

Reč je o devojci koja se u Štipu usudila da prekrši pravila tradicionalne ceremonije bogojavljenskog plivanja muškaraca za časni krst. Ne samo da je skočila u reku, već je i krst uhvatila, što je izazvalo bes policije, crkve, sredine i porodice. Koliko joj je važan ovaj film vidi se i po tome što Teona sad više ne govori „Oh my God“ nego „Oh my Petrunija“.

* Kada biste sada u društvu čuli da muškarac kaže „bog je muško“, šta biste mu kazali i da li bi to imalo drugu konotaciju za vas da to isto kaže žena?

– Odgovorila bih pitanjem: a zašto bog treba da ima rod i odakle ta ideja? Ne vidim posebno drugačiju konotaciju u tome kada bi to izgovorila žena. Jednostavno, svi smo odrasli u patrijarhalnoj sredini. Ovaj svet je baziran na patrijarhatu i kada bi tako nešto kazala žena doživela bih nju kao žrtvu. Rekla bih joj da mora da se oslobodi stega.

* Film je po istinitom događaju i ta ženska revolucija se dešava kroz ritual plivanja za krst tokom Bogojavljenja. Šta je sve u baš u ovom simboličnom činu isprepletano?

– Sve. Cela naša sredina.

* Šta je vas najviše frustriralo, ako govorimo o poziciji žene, i zašto mislite da je frustracija dobra, kako ste izjavili na konferenciji za medije?

– Najviše me je frustrirala nepravda i to što su bitnije neke druge vrednosti, a ne one ljudske. To je tako kad si rođen u nepravdi, a ne mislim samo na onu u rodnom kontekstu nego generalno. Jer nepravda je nešto na šta mi intuitivno reagujemo. Možemo reći „ljudi su loši“, ali ja ne mislim tako, nego baš obrnuto, da su ljudi rođeni dobri i da ih je društvo pokvarilo. Uz to mislim da čak i kad smo pokvareni osećamo čežnju za pravdom jer je ona početak svega, pokreće sve, revolucije, umetnost, akcije. Rekla sam da je frustracija dobra zato što je ona za mene pokretačka sila. Kao što kaže ona čuvena krilatica „sve ono što me ne ubije, to me jača“… Ja se stalno preispitujem. I to je interesantno za nas žene. Verovatno zbog toga što smo rođene u ovom svetu u kome smo uvek bile na drugom mestu, imamo potrebu da postavljamo pitanja i non-stop analiziramo. Ništa nama nije dato. Za sve moramo da se izborimo.

* U filmu opservirate odnos majke i ćerke. U filmu se one ne slažu, a bilo bi prirodno da budu solidarne. Zašto nije tako?

– U filmu je baš stereotip majke koja hrani dete i koja jedino gleda budućnost svoje ćerke kroz vizuru sredine kojoj se ona sama priklonila. Jednostavno, to je majka koja je prihvatila društvena pravila. Ne postavlja nikakva pitanja. Ona je, nažalost, i sama žrtva te sredine, dok Petrunija, zahvaljujući edukaciji – ona je istoričarka, uspeva da izađe iz tog začaranog kruga.

* Kakva je bila vaša majka prema vama?

– Moja majka je mnogo drugačija u odnosu na lik iz filma i drugačije nas je odgajila. Podseća na neki karakter iz crnog talasa, kao Milena Dravić je, iz filmova Dušana Makavejeva.

* Koji su ženski likovi uticali na vas?

– To je čudno. U srednjoj školi sam bila opčinjena Afrikom i non-stop sam tražila plemena matrijarhata. Kasnije me je uvek zanimalo kako je došlo do te promene i kako je primat dobio patrijarhat. Recimo Silvia Federiči, feministkinja, upravo se time bavila i to analizira u svojoj čuvenoj knjizi („Caliban and the Witch: Women, the Body and Primitive Accumulation“). Otprilike, njena teza je da srednji vek nije bio toliko mračan kako se tvrdi, nego da je to doba u kome su ljudi mnogo kooperativnije živeli. Posle je došao kapitalizam, elita se pobunila i počela da deli stvari. U suštini, ja mislim da je ta podela počela mnogo ranije i položaj žena se ciklično menjao. Nešto dobijemo, pa ponovo izgubimo i tako stalno. Ono što je bitno jeste da uvek kad dobijemo, dobijemo malo više. Sve u svemu, mislim da živimo u jako pozitivnom momentu.

* Mnogi se s vama ne bi složili. Zašto verujete da je ovo pozitivan trenutak?

– Živimo u mračnim vremenima a posle njih uvek dolazi renesansa.

* Šta biste rekli – koji su to alati da se žena izbori za sebe?

– Edukacija, edukacija, edukacija i samopouzdanje. Ono je esencijalno. Moramo naše mlade devojčice učiti samopouzdanju. Društvo mora u tome pomoći, a ne da nas… t..a u glavu odmalena. Ja uvek kažem, meni je trebalo da napunim 40 godina da osetim samopouzdanje.

* Ko vam je najviše pomogao u tom smislu?

– Petrunija. Ona je uspela da oslobodi sebe i tako uticala i da se sama oslobodim.

Zlatni toranj za „Jadnike“ Lađ Lia

Palić /// Zlatni toranj za najbolji film 26. Festivala evropskog filma Palić pripao je „Jadnici“ reditelja Lađ Lia „za uspešnu kombinaciju žanrovskog narativa sa živim istraživanjem problema koji govore ne samo o obespravljenima u Francuskoj, već i širom sveta“. Ovako je glasao i obrazložio žiri Glavnog programa Festivala u sastavu: Lawrence Tooley, Marta Bereš, Aleš Pavlin, Syllas Tzoumerkas i Tom Burke.

Palićki toranj za najbolju režiju dodeljen je Jurisu Kursietisu, reditelju filma „Oleg“, „koji majstorski prepliće brutalnost i humanost, profano i sveto, beznađe i snažnu lepotu, kako bi nam prikazao organski tačan portret našeg vremena“. Specijalno priznanje dobili su reditelj Jaron Šani i glumac Eran Naim za detaljan portret jedinstvenog antiheroja iz filma „Okovan“, kao i Ana Marija Rossi, rediteljka filma „Ajvar“.

Međunarodni žiri kritike u sastavu: Vesna Perić, Nick Pinkerton i Kieron Corless iz takmičarskog programa „Paralele i sudari“ nagradio je film „Žetva“ reditelja Miše Antadzea, a specijalno priznanje žirija kritike dodeljeno je glumici Martini Apostolovoj, za glavnu ulogu u filmu „Irina“ Nadejde Koseve.

FIPRESCI žiri u sastavu: Barbara Kosecka, Eithne O’Neill i Jan Storo, takođe je nagradio „Jadnike“ kao najbolji film.