Žene žive sa prividom da su ravnopravne u društvu

Tada sam bila vokalni solista u grupi Alijansa. Nisam se mogla pohvaliti nekom specifičnom bojom glasa, rasponom tu i tamo, al’ ono što je po rečima drugih bila moja stvar je energija, dinamika, hrabrost na sceni, prodoran glas. Priznajem da tada i nisam znala mnogo o muzici, pevala sam samo iz čistog osećanja i intuicije, međutim, još tada na svirkama ili takmičenjima često su za mene upotrebljavali izraz „DŽeniska“ ili „u DŽenis DŽoplin fazonu“, iako nikada nisam ni izvodila njene pesme, a u tim trenucima čak ni znala za nju. U tom periodu odrastanja, puberteta, kada dođete kući i ukucate na Youtube-u DŽenis DŽoplin i shvatite sa kime vas ljudi upoređuju nije vam uopšte prijatno. Naprotiv, mislila sam da sam ružna, debela, čupava, da se ponašam kao muškarac, da se derem u mikrofon i to što sam upravo videla mi nije uopšte pomoglo. Zbunilo me je to što su oni koji su davali takve komentare to izgovarali kao kompliment. Nije mi bilo jasno šta je u tome pozitivno. Htela sam da zaboravim da se taj kompliment desio. Kada imate 15 godina dvehiljaditih onda želite da ličite na, ne znam, Britni Spirs, Šakiru, Madonu… Svakako ne na DŽenis DŽoplin. Međutim, to poređenje počinje da se otima kontroli toliko da za rođendan počinjem da dobijam šolje sa likom DŽenis DŽoplin, majice sa likom DŽenis DŽoplin i to traje do dan danas, samo što se u međuvremenu moj odnos prema njoj promenio. Tj. promenio se moj odnos prema sebi samoj, a u tome mi je pomogla DŽenis DŽoplin…  Suočavajući sa onom sa kojom me upoređuju upoznavala sam se sa sobom i u međuvremenu je ona postala moj idol, a naučila sam da volim sebe, takvu kakva sam. Moje, do tada, mane kojih sam se sramila postaju moj zaštitni znak i moja posebnost. Dok sam istraživala o njoj, njena muzika počinje da me zadivljuje, shvatam po prvi put šta znači strast i kako zvuči otvaranje srca. Moja zahvalnost na tom saznanju uobličena je u omaž o DŽenis DŽoplin u koji sam satkala svu istinu koju znam o ženama i muzici iz njenog i doba u kojem mi živimo. Sada mi samo nedostaje neko takav na sceni. Muzika je postala matematika – a matematiku i dalje ne volim – ovako, u razgovoru za Danas, povodom svoje predstave „Ko je ubio Janis Joplin“ govori mlada rediteljka Sonja Petrović.

Povodom 50 godina od smrti DŽenis DŽoplin, Srpsko narodno pozorište iz Novog Sada 9. marta izvelo je premijerno ovu predstavu. Onda je na scenu stupila korona, a predstava će se, nadamo se, na daske koje život znače, vratiti od jeseni. Sonja je, „zaražena“ DŽeniskom, taj svoj virus prenela i na sve ostale u timu predstave – od dramaturškinje Tijane Grumić, preko dve DŽeniske u predstavi – glumica Sonje Isailović i Bojane Milanović i tako redom. Pre ove predstave, za Radio Beograd režirala je i radio dramu „DŽenis DŽoplin na putu do kuće“.

– Imali smo sreću u nesreći da se naša premijera održi baš dan pre zabrane okupljanja koja je i zatvorila pozorišta do kraja sezone. Nismo mogli ni da pretpostavimo da je naša premijera u stvari poslednja u ovoj pozorišnoj sezoni, a kamoli da će nam se desiti samo premijera. Da se situacija nije odvila tako, ne znam kako bismo drugačije u sebi držali svu tu nabijenost emocijama koja je eksplodirala na premijeri – svedoči rediteljka. – Sa sigurnošću da tvrdim da je jaaako malo falilo da svi ljudi u publici ustanu iz svojih sedišta, popnu se na scenu i zaigraju sa bendom. Srušili smo četvrti zid i pozorišne konvencionalnosti i niko nije ostao ravnodušan na pravi rokenrol – ističe Sonja i dodaje da bi prvo naredno igranje predstave trebalo da bude 26. avgusta na pomerenom Sterijinom pozorju, a zatim i na Festivalu INFANT 6. septembra.

* Kako je došlo do predstave o DŽenis DŽoplin?

– Preduslov za dobru predstavu je da vas se to o čemu govorite tiče. Međutim poklonima o kojima sam govorila su, naravno, bile i knjige o DŽenis DŽoplin. Čitajući o njenom životu poželela sam da demistifikujem to što je DŽenis DŽoplin na prvu loptu. Shvatila sam da bez konteksta u kome je autor stvarao ne možete da osetite pesmu u njenoj punoj suštini. Isti je princip rediteljskog rada na nekom tekstu – ne možete da približite gledaocima priču o kojoj govorite ako ne znate sve o piscu i vremenu u kom je stvarao. Kako je u ovom brzom vremenu sve postalo površno tako su i o njoj bez poznavanja konteksta ostale samo neke predrasude i opšta mesta, tj. posledice, a ne i uzroci njenog bivstvovanja. Baš morate da se bavite njenim životom da biste saznali šta je uzrok tome što je tako izgledala, pevala, ponašala se i na kraju krajeva zašto se odala porocima.

* Zašto DŽenis baš sad, u ovo vreme?

– Ako mene pitate, onda DŽenis u svako vreme, a posebno u ovo vreme, u kojem žene žive sa prividom da su ravnopravne u društvu. Kada na papiru imate skoro sva prava, a ljudi vas osuđuju ako u određenom periodu vašeg života niste ostvarili očekivane ženske uloge. U vreme kada biti feministkinja znači biti dlakava, ružna lezbejka koja mrzi muški rod. E baš u to vreme je neophodna priča o DŽenis DŽoplin koja možda nije ni znala šta znači feminizam, a samo svojom suštinom i surovim ispoljavanjem dubine svoje duše izborila se više za ženska prava nego velika većina pre i posle nje. Mene je naučila da je nešto umetnost samo ako deliš istinu o sebi i ogoljavaš se pred publikom, makar ta istina bila i surova. Živimo u vreme pretvaranja, laži i hodajućih predrasuda, istina i originalnost su nam više nego neophodni. Boriš se za svoja prava samo ako živiš iskreno prema sebi, i dozvoljavaš sebi i drugima da uživaju u tvojoj jedinstvenosti kakva god ona bila. DŽenis ne bi volela da je neko sledi i bude kao ona, DŽenis bi volela da svi sebi daju za pravo da budu ono što jesu.

* Za koga je DŽenis danas?

– Za sve žene, za sve koji vole svoje žene, za ćerke, za mame, za bake, za domaćice, za karijeristkinje, za radnice, za one koji uživaju u muzici, za one koji uživaju u sirovim osećanjima, za one koji su zaljubljeni, za one koji su zaboravili šta je rokenrol, za one koji su zaboravili da osluškuju svoju stvarnost, za one koji su zaboravili da vole, za one koji se osećaju neprihvaćeno, za one koji su usamljeni, za one koji znaju ko je DŽenis, za one koji ne znaju ko je DŽenis… Za generaciju koja misli da ne može da promeni svoju stvarnost, za one koji misle da nisu talentovani, za one koje je sramota…

* Uloga ženskih vokala u roku nekad i sad se nije bog zna koliko promenila. Recite nam nešto o osvajanju slobode za ženske vokale u roku od strane DŽenis DŽoplin. Ni kod nas ih nema puno kao što su Zdenka Kovačiček, Josipa Lisac, Slađana Milošević…

– Dok sam studirala u Novom Sadu sam prvi put sam otišla sama na neki koncert. Bio je to koncert Josipe Lisac u SNP-u, i doslovno od prvih njenih tonova do poslednje pesme sam preplakala. Bio je to za mene neki čudesan, magičan trenutak u kome sam doživela katarzu jaču nego ikada na pozorišnoj predstavi. Počela sam da sumnjam da je ta žena sa iste planete sa koje i mi. Poseduje nešto neobjašnjivo, nešto skoro ezoterično. Sličan dar imaju i Zdenka i Slađana, a sad kad ih ovako stavimo na papir svesni smo da ih je u stvari malo. A malo ih je jer je teško i sada, 50 godina posle smrti DŽenis DŽoplin, biti žena i biti lider rok grupe. NJeno stvaranje je zaista bilo pionirsko na nekoliko nivoa. U to vreme takva vrsta „slobode“ u pevanju bila je dozvoljena samo crncima, žene 60-ih su mogle da maštaju o dobroj udaji, a ne o dobroj svirci. Ona se svetu suprotstavila tako što nije imala rasne, polne niti bilo kakve druge predrasude, a samo tada možete da zaista pevate slobodno. Sve ostalo bi bilo licemerje i laž.

* Dolazite, kao i DŽenis, iz ekstremno tradicionalne i konzervativne sredine koja je smrt za umetnost ali zahvalna za večni bunt protiv nametnute manipulacije ljudima…

– Ja mislim da u svom stvaranju nikada neću moći da pobegnem od konzervativne sredine u kojoj sam odrasla. Mislim da me je ta socijalna uslovnost napravila besnom. Verujem da je to koren mom buntovništvu i da je to i sada, mnogo godina nakon što sam iz iste sredine otišla, ostalo usađeno u meni – postalo deo mog karaktera. Mesto mog rođenja je današnji Port Artur: duhom učmala sredina čiji mentalitet ubija različitost i svim silama ljude gura u kalupe. Uvek sam za to krivila nepostojanje pozorišta u ovom gradu. Sigurna sam da bi sve bilo drugačije. Često sam se u ovom gradu osećala kao da se non stop sudaram sa nekim pokretnim kutijama – primetićete da upravo tako nekako i izgleda scenografija u ovoj predstavi. Tu vrsta zagušenog duha i koliko je teško izboriti se sa takvom sredinom ne može da razume neko ko je iz Novog Sada, Beograda… To je bio samo još jedan od razloga zašto sam razumela njenu priču, njenu stravičnu potrebu za pripadanjem. Imala je svetsku, sada i istorijsku slavu, njoj to nije bilo dovoljno, trebalo joj je da je prihvati njen grad, njena porodica, njeni školski drugari. Na kraju je izgubila bitku sa životom jer je upala upravo u taj ogroman jaz koji se nalazio između njenih snova i njene kuće i između rok zvezde i žene iza bele ograde sa pitom od jabuka u ruci.

* Kada govorimo o odnosu društva prema sudbinama izrazito talentovanih ali neprilagođenih umetnika kao što je DŽenis DŽoplin ili kod nas Sonja Savić i Margita Stefanović, šta Vi mislite o tome?

– Strašno je što ne znamo kako je u tuđim cipelama dok u njih ne uđemo. Što iz naše perspektive neki životi mogu izgledati savršeno. Možemo im zavideti, na talentu, na lepoti, na slavi, na karijeri, a u dubini njihove duše može postojati neki za nas nevidljivi problem koji će ih oterati u ponore alkohola, droge, depresije i sličnih mentalnih oboljenja. Malo govorimo o tome – o tome se mora pričati ili ćemo ostati bez čitave generacije talenata, okruženi praznim glavama koje govore. Često ljudi vape samo za onim najosnovnijim što nam se ne čini tako važnim, a u stvari je ključno: da volimo i budemo voljeni. Pretužna mi je informacija da je nekakva komisija u Čačku sastavljena od trošača vazduha ustanovila da Sonja Savić ne može da dobije svoju ulicu zbog načina života. Upravo to je dokaz koliko smo površni kao ljudi i koliko vidimo samo posledicu, a ne i uzrok, takvi trošači ljudskog vremena su je i doveli tu gde je na kraju svog života i bila. A to kako je završila je apsolutno nebitno u odnosu na to koliko je dala. Te stvari se uopšte ne stavljaju na tas. To nije pravedno. Živeti sa talentom je i dar i prokletstvo. Takve ljude treba čuvati i razumeti. Magi je isto bila posebna, a to je breme koje je morala da nosi. Raduje me da postoji inicijativa za predstavu o Sonji Savić u skoro otvorenom Gradskom pozorištu u Čačku. Ako prethodne generacije nisu uspele da sačuvaju takve živote mi moramo uspeti da sačuvamo istinu i priču o njima.

* Kako je u ovo vreme kod nas biti ženski reditelj (rediteljka) pa još uz to i tako mlada?

– Ja ne volim da govorim da je drugačije biti rediteljka nego reditelj, jer osećam da onda još više izazivam razlike. Da, moje zanimanje je „muško“ zanimanje, ali to je ono što je društveno nametnuto kao takvo, no, kao što vidite iz mog postojanja, to i nije baš istina. Teže je verovatno, nisam bila muško nikad pa ne mogu sa sigurnošću da tvrdim, al’ verujem da se susrećem u poslu sa istim problemima kao i velika većina žena u svom poslu. Mislim na potcenjivanje u smislu autoriteta, hrabrosti i mogućnosti da jedna žena uspostavi kontrolu kada su velike grupe ljudi u pitanju – što je kod mene slučaj. Trudim se samo da radim svoj posao najbolje što mogu – ne znam za bolji način da ih razuverim da žena nešto ne može što može muškarac. Biti mlad je, rekla bih, teže nego biti žena. Osećam da sad imam najveću snagu da nešto preduzmem, a to mi neće biti dozvoljeno jer SAM MLADA, a daće mi kad me već bude mrzelo i kad budem umorna od svega. Ne znam iskreno ni do kad traje ta sintagma mladi reditelj – u pozorištu se to često odnosi i na ljude koji već imaju skoro četrdeset.

Mladalačka energija izvođača

– UV je autorski bend iz Novog Sada, članovi benda su Igor Sakač (gitara, klavijature, vokal), Petar Banjac (bubnjevi, vokal), Filip Grubač (bas gitara, gitara). Moram da dodam da u ovoj predstavi pomalo nestaje razlika između glumaca i muzičara, obzirom da muzičari i glume, a glumci i sviraju. Bio je to ozbiljan poduhvat i za jedne i za druge i izlazak iz zone komfora. Tako da, osim muzičara, sviraju i glumci Dimitrije Aranđelović (bas), Stefan Vukić (gitara i vokal) i Vukašin Ranđelović (perkusije). Sonja i Bojana pevaju preko 10 pesama DŽenis DŽoplin. Neverovatnu snagu i žar je cela ova ekipa unela je u rad na predstavi. Svi koji su na njoj radili imaju od 24 do 30 godina tako da je u pitanju i vrlo sveža i mladalačka energija – objašnjava Sonja Petrović ko su sve izvođači (muzičari i glumci) u predstavi.

Odbijena 20 puta

– Morao je da se desi OPENS Omladinska prestonica Evrope Novi Sad za koji sam radila nekoliko projekata na kojima sam ponovo upoznala bend UV, nekadašanja Uvertira (iz perioda kad i Alijansa). Zatim glumci Dimitrije Aranđelović, Stefan Vukić i Vukašin Ranđelović, a sve pod okriljem OPENS-a koji je stao iza naše ideje i ušao u priču sa Srpskim narodnim pozorištem kao koproducent. Mislim da sam pre toga predlog projekta poslala na sigurno preko 20 adresa, fondova, konkursa, svaki put sam dobijala negativan odgovor. Ceo ovaj proces je u stvari praktičan dokaz da se upornost isplati – priča redteljka Sonja Petrović o dugotrajnom, ali na kraju ipak uspešnom poduhvatu od ideje do realizacije predstave.