Ženski filmski Obama

No, ne zadugo. Ona je lepa, mlada i retko talentovana. I uspela je da ostvari ono što nijedna žena-filmski stvaralac iz Afrike pre nje nije – da njen prvi dugometražni film bude uvršten u zvaničnu selekciju festivala u Kanu. Može se reći da je ova 36-godišnja Senegalka, koja ima i francusko državljanstvo, postigla u svetu filma ono što je Obama ostvario u svetu politike i tako postala nešto poput ženskog filmskog Obame!

Prva crnkinja koja će predstaviti svoj film u 72 godine dugoj istoriji najelitnijeg filmskog festivala na svetu. Mora se priznati, veliki uspeh i priznanje za nju i događaj koji će nesumnjivo obeležiti ovogodišnji Kan.

Diop je ćerka slavnog senegalskog džez muzičara Wasis Diopa, ali sineastima će biti mnogo bliže ime njenog ujaka, pionira senegalskog filma Djibril Diop Mambetua, koji je autor klasika poput „Touki Bouki“ i „Hijene“.

Pažnju međunarodne kritike i filmskih entuzijasta Mati je prvo izazvala svojim glumačkim ostvarenjima i svojim scenarijima. I to prvo ulogom u filmu slavne francuske rediteljke Kler Denis „35 gutljaja ruma“, a potom nastupom i scenarijom koji je napisala za film Antonia Camposa – „Simon ubica“, za koji je nagrađena specijalnom nagradom i za glumu i za scenario.

Sve skupa, ona je do sada glumila u 11 što kratkih što dugometražnih filmova, i uz to je i režirala pet – što fikcija, što dokumentarnih. Režijom je počela da se bavi sa 22 godine, kada je potpisala svoj prvi kratkometražni film „Sinoć“, a sa „Atlantikom“, kratkometražnim filmom iz 2009, nastupila je na mnogobrojnim festivalima i osvojila niz priznanja.

Film „Hiljadu sunaca“, u trajanju od 45 minuta, napravila je 2013. inspirisana kultnim filmom svoga ujaka „Touki Bouki“, koji je bio prava senzacija.

Filmovi Diop su čudesne vizuelne poeme – intimni, senzualni, potresni zapisi o prijateljstvu, porodici, identitetu, hrabrosti i želji da se ode u neki drugi svet. O egzilu. Pri tome, ona ima sasvim neortodoksan stil. NJena dela su radikalni izazov standardnom narativu – od upotrebe DV i 35mm kamere, koji su iznenađenje za one koji su navikli na homogenu high-definition sliku, pa do dužine, brzine i ritma.

NJene slike deluju porozno i imaju posebnu teksturu, što čini da vam i sasvim obična mesta izgledaju kao metafizički mikrokosmosi – od prašnjavih puteva Dakara, predgrađa Marseja do snežnih i ledenih pejzaža Aljaske.

U pričama ove mlade Senegalke poteklim iz memorije, iskustva ili slučajnih susreta, sirovu realnost ili sećanje brzo smenjuje fantazija, pa čak i mit. Ima nečeg sanjalačkog, pa i halucinantnog u njenim ostvarenjima, a istovremeno i veoma humanog i životnog. Karakteri su nesigurni, zastrašeni, no intimni bunt i želja da prekinu sa mučnim i beznadežnim načinom života motiviše ih da preuzmu rizik, da pobegnu. Da krenu.

Da slede svoju intuiciju, uprkos svesti o svim teškoćama koje im nosi budućnost. „Da, ja govorim o egzilu, identitetu i želji kao intimnim iskustvima, jer mislim da su oni pre svega to. Moji karakteri retko uspevaju da budu tamo gde bi želeli da budu na svetu. Uvek postoji mesto sa koga želite da pobegnete, ili da mu se vratite, ili da ga osvojite bar u svetu mašte“, kaže Mati.

Zapanjujuće lepote i senzualnosti, njene filmove karakteriše i poseban, originalan izbor muzike, koji pojačava tenziju i stvara neku posebnu, čudesnu atmosferu.

I evo, sada je stigla u Kan sa svojim prvim dugometražnim filmom „Atlantik“, koji je napravila inspirisana svojim istoimenim kratkometražnim filmom. Originalno nazvan „Pucaj sledeći put“ je priča o Adi, mladoj ženi iz Dakara, čiji se život korenito menja saznanjem o iznenadnom nestanku njenog ljubavnika Sulejmana. Šok smenjuju sumnje da on možda više i nije živ, budući da se tela nekoliko njegovih drugova pojavljuju u vodama dakarskih plaža… Strahuje da je možda i on, kao mnogi drugi, krenuo u pirogue (mali ribarski čamac) iz senegalskih voda, u nadi da će preći Atlantik i stići do Evrope, u potrazi za boljim životom.

No, čini se da glavna tema njenog filma nije priča o pokušaju ljudi da pređu Atlantik, već o Adi, centralnoj ličnosti. Tim povodom Mati kaže: „To je legenda o ptici koja se rađa iz pepela. Ovde je feniks mlada žena. Nakon što sam kratki film posvetila čoveku koji napušta zemlju otplovivši morem, moj fokus je sada bio na ženi koja ostaje, onoj koja čeka brata, sina, ljubavnika, da se vrate. „Pucaj sledeći put“ je gotska priča savremene Afrike, koja govori o životu savremene Penelope u Dakaru. Ženi koja pokušava da izbegne mračnu sudbinu i da spase svoj život. I koja na kraju tog puta treba da pronađe svoj izgubljeni trezor – slobodu!“

Film je snimljen u Senegalu, sa lokalnim glumcima i na dominantnom lokalnom jeziku – wolof.

Hoće li nas ova mlada, suptilna, nekonvencionalna, beskompromisna, smela, sveža i originalna autorka oduševiti sa svojom sagom o afričkoj Penelopi, kao što je to do sada činila sa svojim kratkometražnim filmovima, videćemo. Ili će možda otići i korak dalje, i osvojiti Zlatnu palmu i tako se pridružiti DŽejn Kempion, kao do sada jedinoj ženi nosiocu ovog prestižnog priznanja?! No, kako god da bude, jedno je sigurno – ulaskom u zvaničnu selekciju Mati Diop nam je ulepšala ovogodišnji Kan. Oplemenila ga. Oljudila. Uzdigla.

C’mon Mati! Allez Mati!

Maja Miloš u Kanu sa svojim novim projektom

Naša mlada i talentovana scenaristkinja i rediteljka Maja Miloš uspela da se izbori za mesto među petnaest odabranih projekata koji će činiti ponudu ovogodišnjeg izdanja Ateljea, platforme u okviru programa Cinefondation. I to za svoj novi projekat „Pukotine u ledu“. Reč je o platformi koja je osmišljena da pomogne, ohrabri i stimuliše mlade i kreativne filmske stvaraoce i omogući im da lakše i brže stupe u kontakt sa potencijalnim partnerima i tako zaokruže svoje započete projekte. Pored nje, kratki film Maše Šarović prikazan je u omnibusu „SEE Factory“ u okviru programa Petnaest dana autora. I nagrađivana rediteljka Mila Turajlić sa platformom Producenti na potezu nalazi se ove godine na Kanskom festivalu.