Zgrada Udruženja književnika Srbije opasnost je za pešake i korisnike – upućeni apeli ostaju bez odaziva

Kako kažu iz Udruženja književnika Srbije, stanje je takvo da odroni fasade mogu povrediti i pešake u Francuskoj i Siminoj ulici.

– Sve ovo je očekivano i upravo zato smo više puta molili, pisali dopise, imejlove, zvali… republičke i gradske institucije sve vreme prebacuju odgovornost jedni na druge – ističu iz ovog udruženja.

Oni podsećaju da je Zgrada Udruženja književnika Srbije je ondašnjem Savezu pisaca Jugoslavije dodeljena na korišćenje 1945. godine i to na 99 godina, a odlukom tadašnje ministarke kulture Mitre Mitrović, tada još supruge Milovana Đilasa.

– Kasnije, izmenom zakonskih propisa, mi smo ostajali korisnici, s pravom ubiranja zakupa od restorana ’Klub književnika’ koji i danas postoji i radi pod tim imenom, a sredstva su bila namenjena investicionom i tekućem održavanju zgrade, kao i za rad Radne zajednice UKS-a, – kaže Miloš Janković, aktuelni predsednik UKSa.

Vremena su se menjala, menjale su se vlasti, ideologije, menjali su se propisi, pa je Udruženju književnika Srbije najpre oduzeto pravo na ubiranje zakupa i preneto na JP ’Poslovni prostor Grada Beograda’, tako da UKS do danas nema sredstava ni za najminimalnije popravke, pojašnjava Janković.

Menjali su se i titulari vlasništva nad zgradom – pa je to bila Republika Srbija, pa Grad Beograd, a Udruženje književnika Srbije ostalo je samo korisnik.

– Sada se nalazimo u svojevrsnom pravnom vakuumu, u kojem nas grad upućuje na republiku, republika na grad, mi se dopisujemo sa svima. Više puta, mnogo puta smo ukazivali da zgrada – koja je pod zaštitom zakona i pod nadležnošću, valjda, tako nam kažu, gradskog Zavoda za zaštitu spomenika kulture – svakodnevno propada, prokišnjava. Njena fasada i terase predstavljaju opasnost za prolaznike jer se krune i otpadaju, i samo je pitanje dana kada će neko nastradati, ali nikakvog pomaka nema niti je bilo, kaže Miloš Janković.

Prema njegovim rečima, niko nije formalnopravni titular, UKS je ničije, i istovremeno svačije vlasništvo. Instalacije su dotrajale, mogućnost izbijanja požara je  velika, zgrada nema grejanje, nekoliko zidova je puno vlage usled prokišnjavanja, a bilo kakav pokušaj popravke ili adaptacije iziskuje dozvole Zavoda jer je zgrada Kulturno dobro prvog reda, koje uživa prethodnu i trajnu zaštitu, ali odnos prema ovoj zgradi je kao da niko nije za nju nadležan.

– Ili se, moram to da kažem, – zaključuje Miloš Janković, – pravi da nije.

– Ne verujem da iza toga stoji nekakva druga, problematičnija u svakom smislu, namera, zaista. Nebriga, javašluk, pravna ujdurma, nezainteresovanost, inertnost – sve to, i sve to zajedno. Kako god da jeste – to nije sramota UKS-a, to je sramota države – zapaža Janković.

O Zgradi Udruženja književnika Srbije:

Inače, zgradu Udruženja književnika Srbije u Francuskoj 7, projektovao je arhitekta Jovan Ilkić za predsednika Vlade Srbije, Milana Piroćanca (1837-1897). Radovi na izgradnji ove kuće završeni su oko 1885. Međutim, Piroćanac se u nju uselio kao advokat, jer u međuvremenu njegova Vlada 1883. nije dobila poverenje naroda.

Slobodan Giša Bogunović u svojoj knjizi „Arhitektonska enciklopedija Beograda 19. i 20. veka“ poredi Ilkićev projekat za zgradu u Francuskoj 7 sa stilom čuvenog italijanskog arhitekte Andree Paladija (1508-1580). On ističe da je arhitekta na kući izveo svoju varijantu klasičnog motiva „serlijane“ – venecijanskog, odnosno „paladijevskog“ prozora. To potvrđuje da ovom genijalnom arhitekti nisu bile strane tekovine arhitektonske istorije. Ilkić ih je u potpunosti prihvatio i postao predvodnik domaćeg „eklekticizma“, odnosno estetičke obnove arhitektonskog nasleđa. Zgrada je građena u neorenesansnom stilu sa bogatom dekoracijom na fasadama i u enterijeru. Fasade su oživljene profilisanim vencima i fino obrađenim detaljima oko portala, prozora i središnjeg balkona na spratnom delu. Zgrada ima podrum, prizemlje i sprat. U drugoj polovini 20. veka kuća Milana Piroćanca postala je Dom srpskih pisaca. U njemu se više decenija nalaze prostorije Udruženja književnika Srbije.

O Udruženju književnika Srbije:

Udruženje književnika Srbije najstarija je i najveća književnička organizacija u zemlji. Najpre se zvalo Srpsko književničko društvo. Osnovano je 1905. godine. Simo Matavulj je bio prvi predsednik, Jovan Skerlić sekretar, a među prvim članovima su Aleksa Šantić i Jovan Dučić. Posle kraćeg zastoja u radu, obnovljeno je 1911. godine kao Društvo srpskih književnika, a za predsednika je izabran Borisav Stanković. Posle Prvog svetskog rata ubrzo je obnovilo rad kao Udruženje srpskih književnika i vodio ga je Branislav Nušić. Posle Drugog svetskog rata ponelo je ime najpribližnije današnjem – Udruženje književnika Narodne Republike Srbije. Predsednik tog obnovljenog Udruženja bila je Isidora Sekulić.