Zgrade džinovske veličine

Iznenadilo ga je što se u restoran silazi dole stepenicama, i mada je u njemu bilo mnogo mladih muškaraca u tamnim odelima, čak još i nekoliko mlađih žena s televizijskim frizurama, vladala je diskretna, skoro zaverenička atmosfera. Kao da su se plašili da ih mogu prisluškivati tokom radnog ručka, pomislio je Kamil.

Dole pored stola već ih je čekao mladić s ježastom, geliranom kosom kojeg im je Petrovič predstavio kao svog asistenta, ali on se sam, kad je Kamilu pružao ruku, predstavio kao PR menadžer.

Zvao se Hofer a ručak – na Petrovičevu preporuku svi su poručili biftek, samo je Kamil umesto krvavog poručio srednje pečen – bio je, u stvari, o njemu.

Posle dve flaše sicilijanskog šardonea, Petrovič se poverio da kreće s većim projektom i rado bi u njega uključio i strane investitore, tako da će često putovati na pregovore i zato želi da ih upozna sa ovim spretnim mladićem. Kad im bilo šta bude potrebno, s poverenjem mu se mogu obratiti, on će Petroviča u svim organizacionim ili finansijskim pitanjima zastupati. Onda je spretni mladić obojici gostiju dao svoju posetnicu.

Kamilu se potrefilo da sedi pored njega. Još dok su čekali biftek, Hofer mu je predložio da za firmu napravi nekakav portfolio fotografija s već gotovim građevinama koje bi predstavili očekivanim investitorima i klijentima.

„To su zgrade džinovske veličine“, rekao je Kamil. „U moj aparat ne mogu da stanu.“

Mladić nije dao da ga to zbuni. „Treba nabaviti novi, veći“, rekao je. „Druga su vremena, moramo im se prilagoditi. Danas se razmišlja velikodušnije, u većim dimenzijama. Radi se, da tako kažem, sa sistemski višim brojkama i u širem horizontu, globalno.“

„Znam“, rekao je Kamil. „Razvoj se ne može zaustaviti.“

„Tačno tako. Setite se, u kakvim kolima ste se vozili pre trideset“, pogledao je Kamila i ispravio se, „pre četrdeset godina. U ‘škodi’?“

„Ne“, uzvratio je Kamil.

„Onda u ‘vartburgu’ ili u ‘žiguliju’. I, recite, u kakvim se vozite danas? U ‘tojoti’, u ‘folksvagenu’, u ‘sitroenu’, možda i u ‘audiju’ ili BMV.“ Ponovo je pogledao Kamila. „Vama kao fotografu najbolji bi bio neki SUV, znate, s vučom na sva četiri točka. ‘Lendrover’. Ali, svejedno, danas svi automobili imaju elektroniku, klimatizaciju, plejer, grejače sedišta… svake dve-tri godine bude neko poboljšanje, jer niko neće da zaostane. Danas u taj svoj ‘vartburg’ više ne biste seli. Zar nisam u pravu?“

„Pre četrdeset godina“, rekao je Kamil, „nikakva kola nisam imao, a nemam ih ni danas. Ja nemam ni vozačku dozvolu.“ Hofer ga je čudno pogledao – kao skitnicu koji pored stola pokušava da proda cveće, pomislio je Kamil i bilo mu je žao. „Iz kola se ne može fotografisati“, rekao je. „Barem ja ne znam.“

Mladić se brzo pribrao i uveravao je Kamila da mu za fotografisanje onih njihovih zgrada kola ne bi bila potrebna, samo treba pronaći najbolji ugao kako bi se istakle njihove arhitektonske vrednosti, a to bi za njega ipak bila igrarija. Mogli bi staviti fotke i na internet, na sajt njihove firme – bio bi to, jednom rečju, lukrativni džob, Kamil se ne bi požalio. Ko zna dokle bi Hofer u svom ubeđivanju stigao, da ga Petrovič nije opomenuo. „Smanji brzinu, Henjo. Maestro Deak je umetnik, ne reklamni fotograf.“

„Jasno“, klimnuo je mladić, „pa mi pričamo o umetnosti“, obratio se Kamilu, „jel’ da?“

Prevod sa slovačkog: Mihal Harpanj

Autor je moderni klasik slovačke književnosti (1941-2020). Knjiga njegovih izabranih novela „Prva i poslednja ljubav“ objavljena je nedavno na srpskom jeziku u izdanju Arhipelaga.

_________________________________________________

(c) za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs